Tema nedelje: Moj profil – moje dvorište

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Pre nekoliko dana sam slušala razgovor dve koleginice, koje su se upravo vratile s jedne turističke ture. Veći deo njihovih saputnika bio je iz naše branše, pa je i logično da jedni druge pratimo na društvenim mrežama. Upravo zato smo se, još dok su bili na putu, nagledali fotografija snimljenih u divnom ambijentu. Budući da su idilični prizori od ujutru do uveče bili u njihovom vidokrugu, fotografija je bilo toliko da su nastavili da ih „kače“ i kad su se vratili kućama. U celoj toj priči ništa ne bi bilo neobično, da jedna od te dve koleginice nije rekla: „Blam me je, ali kako da mi propadnu tako lepe fotke. Dobro je što, bar, nisam kao oni što fotografišu svoj doručak iz dana u dan. Njih ne mogu da smislim. Iznerviram se čim oči otvorim“. Da je malo bolje poznajem ne bih izdržala da ne „uputim repliku“, ali ovako oćutah i – dobih ideju za blog.

Postoji mnogo stvari koje u životu ne volimo, ali ih tolerišemo, nekad zbog manjka hrabrosti da im se suprotstavimo, nekad zbog malodušnosti, pragmatičnosti, uverenja da su beznačajne… Nekad ne činimo ništa zato što bismo protivljenjem povredili one koji su nam dragi, nekad zato što znamo da nema smisla, nekad… Međutim, ne mogu da pronađem ni jedan razlog zbog kojeg bismo na bilo kojoj socijalnoj mreži pratili nekoga ko nas nervira. Zašto bi nas svakog jutra, kad uzmemo mobilni telefon, dočekivala fotografija nečijeg doručka, ako takve fotografije smatramo budalaštinom? Potrebno je samo nekoliko klikova da bismo bilo koga izbrisali sa liste prijatelja. Zašto neki to ne učine, kad ih već toliko nervira ono što vide? Logika „pratiš ti mene, pa je rad da ja pratim tebe“? Blagi oblik mazohizma? Dokonost? Znatiželja?

Nije lepo viriti u tuđa dvorišta, ali kad ti je ovo pogled sa terase kako da odoliš; Foto: Instagram / @brankica.treskavica

Za razliku od portala, koje posmatram na isti način kao štampane medije, a u mom slučaju to znači vrlo kritično, profile na društvenim mrežama doživljavam kao tuđa „dvorišta“. Imamo pravo da zavirimo u njih ukoliko vlasnik nije „podigao dovoljno visoku ogradu“, ali ni minimum prava da kažemo – što nisi pokosio travu, što si posadio petunije, a ne ruže, što Džekiju nisi napravio kućicu, već ga puštaš da spava u kući… Jednostavno, možemo da gledamo, ali nije pristojno da sugerišemo. Ukoliko nam se prizor ne dopada, uvek možemo da idemo drugom stranom ulice ili gledamo na drugu stranu.

Ako pristajemo i/ili želimo da gledamo nečije profile – onda je besmisleno da se bunimo zbog njihovog sadržaja. Uzgred, upravo taj sadržaj nam može pomoći da kompletiramo sliku koju imamo o nekome. Za nešto više od četiri meseca, koliko imam profil na Instagramu, mnoga mišljenja o ljudima koje poznajem sam dopunila. Ne kažem da je bilo drastičnih promena, ali nazovimo to finim nijansiranjem. Ova priča mi, čak, daje ideju da jednom zamolimo nekog prihologa da na osnovu profila napravi „skicu“ pojedinih ličnosti. Mislim da bi to moglo da bude zanimljivo za rubriku 😉