Tema nedelje: Misli kao što govoriš i govori kao što misliš (+ nagrade za naj komentare)

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Prošle nedelje sam bila u Sloveniji, a tamo sam se obrela zahvaljujući želji ljudi iz DonDona, najveće pekarske industrije u regionu, da beogradskim novinarima pokažu pekaru u Grosuplju. O tom putu sam pisala u podužem tekstu, a o samoj pekari će biti reči i u sledećem broju „Lepote i zdravlja“. Ovde ću se, kao i u većini dosadašnjih blogova, baviti gestovima ljudi oko mene.

Budući da je put bio savršeno organizovan, dva dana pred polazak smo znali da je povratak planiran za nedelju, u sedam uveče. U programu je pisalo i da ćemo tog dana svratiti u Zagreb, tačnije u Ikeu. Međutim, kad smo zbog nedostatka putokaza „omanuli“ isključenje sa autoputa, koje je trebalo da nas dovede do Ikee, začuše se komentari – „a, zašto bismo uopšte išli u Ikeu„; „zar da zbog obične robne kuće pravimo ‘krugove’ po Hrvatskoj“; „bolje da idemo kući…“. Da je neko to čuo pomislio bi da je trebalo da idemo u Rovinj, a ne da se vozimo dodatnih desetak kilometara. Odjednom se do tada složno društvo podelilo a, da ne bi došlo do „replika“, Vesna – koja nam je bila vođa puta, rekla je „naša jedina želja je da vama bude lepo, ‘ajde da glasamo“. Mi, koji smo bili za svraćanje u Ikeu, dobismo taman toliko glasova koliko je bilo potrebno za „ulazak u Ikee u naš dnevni raspored“. Međutim, o svemu tome ne bih ni pisala, da glasanje nije bilo „čudno“.

Efektnije od bilborda; Foto: Instagram / @brankica.treskavica

Pristalice i protivnice svaraćanja u Ikeu su lepo digle ruku, a većina je to uradila po sistemu „hoću, ali da ne primete oni koji su protiv“. Taj gest se može objasniti samo onim našim čuvenim „neću nikome da se zameram“. Takvo rezonovanje se toliko uvuklo u naše gene, duše, psihu (šta se kome sviđa), da od njega ne odustajemo ni u situacijama kad iskazano mišljenje ne može da nam napravi ni najmanju štetu. U našem minibusu niko, ni na koji način, nije mogao da utiče na život onog drugog. Dakle, da li ćete se prikloniti „grupi za šoping“ ili „antikupoholičarima“ nije imalo nikakav značaj, ali – što se zamerati? Treba li, uopšte, postaviti pitanje kojom se logikom vodimo kad naše „da“ ili „ne“ ima „težinu“? Kad može da ugrozi naše pozicije ili, čak, zaposlenje? Naravno, svako ima pravo da bude uzdržan, ali da li, u tom slučaju, ima pravo da očekuje ispunejne sopstvenih želja? Nekad je to (samo) svraćanje u Ikeu, a nekad…

Toliko puta sam u ovom tekstu pomenula Ikeu, da sam zaslužila da mi – kad konačno u Beogradu podignu robnu kuću – pošalju onu njihovu fenomenalnu torticu s bademima. Eto, baš sam skromna, većina ljudi bi očekivala makar policu, a ja bih torticu 😉 Kad sam već pomenula našu ekipu, ne mogu da ne priemtim da se na ovakvim putovanjima uvek upozna bar neko, s kime želite da se čujete ili odete na kafu i kad se vratite u Beograd. Na mene su takav utisak, ovog puta, ostavile Aleksandra, PR menadžerka Don Dona i Jasna Jovanović iz City magazina. Da blog nije vrlo lična forma, sigurno ne bih pisala i o ovakvim utiscima, ali – to su čari „blogerskog stila“ 😉

Ako ćemo mi na kafu, red je da i vas pozovemo. Dve čitateljke koje nam, u komentarima, napišu svoje najzanimljivije iskustvo sa „kolektivnih putovanja“, dobiće poklon set u kojem ih, uz 2 x 200 grama Grand Aroma kafe, očekuje i džepni mentor izdavačke kuće Data Status. Svaka knjiga iz ove edicije doprinosi poboljšanju ključnih veština i omogućava davanje efikasnijih odgovora na svakodnevne zahteve turbulentnog okruženja.

P.S. Dobitnice poklona iz kolumne „Kad može Mira, mogu i ja“ su čitateljke Diana, Jasmina S i Vesna.