Rizične trudnoće

Mnoge žene ne mogu da uživaju u dražima drugog stanja zbog bojazni da se njihovoj bebi ne desi nešto loše. Doktor Nebojša Zecevic, ginekolog-akušer, otkriva koja su najrizičnija stanja u trudnoći.

Pojam visokorizične trudnoće, kako za majku tako i za plod, obuhvata široku oblast ginekologije i akušerstva kojom se bavi patologija trudnoće ili perinatologija. Ova grana medicine obuhvata period od 28. nedelje trudnoćce do 28. dana posle porođaja.

Da biste potpuno uživali u majčinstvu, važno je da se opustite i uživate u svojoj trudnoći. Ne treba paničiti, a najvažnije je da neprekidno osluškujete svoje telo i pridržavate se uputstava ginekologa.

Dijabetes
Dijabetes je poremećaj regulacije šecera (ali i metabolizma proteina), koji može da nastane u toku trudnoće i da se posle porođaja povuče ili pak zadrži. Trudnoća je sama po sebi dijabetogena: žena može da dobije neodoljivu potrebu za slatkišima, što dovodi do gojaznosti, a često i do povećanja koncentracije šecera u krvi i daljih komplikacija. Ukoliko posle 25-26 nedelje trudnoće (5. i 6. mesec) plod naglo pocne da raste, uz još neke simptome, lekar ce posumnjati na dijabetes i uputiti buducu majku na kontrolu jutarnje vrednosti šecera u krvi (na prazan stomak). Ukoliko je njegova vrednost preko 5, radice se test opterecenja (trudnica guta 100 g šecera odjednom, pa joj se u vremenskim razmacima od sat, dva i tri vadi krv, šalje na analizu i utvruje da li se zaista radi o dijabetesu).

Vrlo je važno da se uradi i test na insulin jer šecer može biti u granicama normale, a vrednosti insulina vrlo visoke. Kontrola glikoliziranog hemoglobina koji ukazuje na regulaciju šecera u trudnoci u poslednja tri meseca takoe je veoma važna, a blagi poremecaji tretiraju se dijetom.

Trudnice kod kojih se posumnja na dijabetes hospitalizuju se i podvrgavaju takozvanom dnevnom profilu glikemije gde se, uz propisanu ishranu prema određenoj šemi, radi analiza šecera na svakih nekoliko sati. Visok nivo šecera u krvi nece ubiti fetus, ali je zato veoma opasan izrazito nizak šecer, tokom takozvane nocne hipoglikemije. Dokazano je da neregulisan šecer može biti fatalan po fetus u terminu poroaja i da se to, najcešce, dešava nocu. Situacija je znatno komplikovanija kod žena koje su i pre trudnoce imale povišen nivo šecera u krvi.

Naravno, i one mogu postati majke, ali tada doze insulina moraju dodatno da se koriguju prema dnevnom unosu obroka, uz cešcu kontrolu glikoliziranog hemoglobina i UZ preglede. Ukoliko je vrednost glikoliziranog hemoglobina na pocetku trudnoce preko 10, velika je mogucnost da doe do anomalija ploda. I dok se u zapadnim zemljama, u ovakvim slučajevima, automatski vrši prekid trudnoce, kod nas to nije slucaj, vec se ženi ostavlja mogucnost izbora. Fetusi dijabeticarki, a kasnije i bebe, po pravilu su krupni, raaju se sa preko 4.000 g, cesto pomocu carskog reza. Lekari ih zovu „džinovi na staklenim nogama“ jer iako su veliki, pokazuju visok stepen neurološke nezrelosti i, po pravilu, provode više vremena na intenzivnoj nezi. Kod njih je adaptacija sporija ali se, posle izvesnog vremena, oporave.

Hipertenzija
Visok krvni pritisak može da se javi u toku trudnoce, a ukoliko je dijagnostikovan pre toga, postoji opasnost da se u drugom stanju i nakon poroaja još više pojaca. Hipertenzija može nauditi i majci i bebi (krvarenja u posteljici, rana smrt ploda). Osim redovnog uzimanja lekova za snižavanje pritiska, neophodni su i neslana dijeta, umereno kretanje i cešce UZ kontrole. Ukoliko krvni pritisak i dalje raste, dolazi do preeklampsije, stanja u kojem se, pored hipertenzije, javlja i otok nogu, dok analize pokazuju prisustvo proteina u urinu što je znak da postoji oštecenje bubrežnih tubula. Ako se preeklampsija ne zaustavi, dolazi do teškog poremecaja – eklampsije, a u tom slucaju trudnoca se mora što pre završiti pošto majka i fetus nisu više kompatibilni – plod i posteljica, kao induktori oboljenja, moraju se u kratkom roku ukloniti. Kod hipertenzije u trudnoći najčešće dolazi do usporenog rasta ploda, a kasnije i do smanjenja plodove vode, što je apsolutna indikacija za završetak trudnoće.

Zastoj u rastu ploda
Zastoj u rastu ploda nastaje usled neodgovarajucih intrauterinih faktora koji nastaju zbog poremecaja u lucenju majcinih hormona, infekcije, hipertenzije ili poremecaja u posteljici (nepravilna placentacija ili poremecaj u cirkulaciji unutar posteljice). Ovo ne podrazumeva uvek loš ishod trudnoce, ali predstavlja rizik za plod u vidu prevremenog poroaja ili nezrelosti na roenju. Teži oblici zastoja javljaju se vec oko 24. nedelje trudnoce i imaju loš ishod, dok se oni koji se jave nakon 30. nedelje, smatraju lakšim oblikom. U svakom slucaju, zastoj u rastu ploda može signalizirati i da se radi o hromozomopatiji, kao što su Edvardsov i Daunov sindrom. Kordocenteza je agresivna metoda koja podrazumeva uzimanje fetalne krvi iz pupcane vrpce pomocu specijalne igle, nakon cega se uzorak šalje na analizu. Naravno, zastoj u rastu ploda može nastati i ako je sve u najboljem redu, ali je velicina bebe manja od uobicajene, dok su funkcije njenog organizma sasvim normalne.

Multiple trudnoće
Učestalost blizanačkih trudnoća u našoj zemlji iznosi 1:80, a spontanih trojki 1:80 na kvadrat. Međutim, zbog velikog broja neplodnih brakova, sve više se koriste stimulatori ovulacije pa broj višeplodnih trudnoća raste a svaka je rizična od samog početka. Tu je, jednom rečju, sve rizično – od ranog do kasnog pobačaja, zastoja u rastu ploda, prevremenog porođaja, hipertenzije, dijabetesa, nezrelosti fetusa, anomalija koje su kod blizanaca mnogo učestalije… Manje su rizične trudnoće sa dvojajčanim blizancima jer svako ima svoju posteljicu, amnion i plodovu vodu. Kod jednojajčanih blizanaca može da se javi takozvani TTS sindrom („twin to twin transfusion“) – međusobna blizanačka transfuzija. Naime, kod njih se razvija aberantni krvni sud koji odvodi krv jednog blizanca ka drugom, zbog čega jedan napreduje a drugi zaostaje u razvoju. Ova pojava uspešno se leči u samo nekoliko evropskih centara, a suština je da se taj krvni sud, pod kontrolom fetoskopa, spaljuje laserom, te se omogućava dalji normalan rast i razvoj oba ploda. Kod nas se ova metoda još uvek ne primenjuje. Kada je reč o porođaju, kod multiplih trudnoća najčešće se primenjuje carski rez.

Premlade/starije trudnice
Godine trudnice predstavljaju jedan od važnih faktora rizika. Devojke ispod 16 godina starosti, kao i žene iznad 35., spadaju u potencijalno rizičnu grupu jer usled suviše mladih, nedovoljno zrelih, kao i previše starih jajnih ćelija, češće dolazi do hromozomskih promena pa plod može da se razvija sa anomalijama. U našoj zemlji, od ove dve rizične grupe radi se citogenetsko ispitivanje u vidu amniocenteze (uzimanje uzorka plodove vode), ali neki lekari tvrde da ona više nema realnu naučnu osnovu. Na Zapadu se broj žena koje odlučuju da rode u poznijim godinama u poslednje vreme znatno uvećao. Ako žena od 42 godine ostane u drugom stanju i odluči da rodi, neće joj se automatski raditi amniocenteza. Postoji čitav niz kvalitetnih i neagresivnih testova pomoću kojih se vrši selekcija rizičnih trudnoća. Reč je o „screeningu prvog trimestra“ koji je patentirao profesor Kipros Nikolaidis iz Londona. Test se radi između 11. i 14. nedelje i podrazumeva merenje vratne brazde (NT) čija veličina ne sme biti preko 3 mm, posmatranje nosne kosti (NK) jer ona u 70 posto slučajeva ne postoji kod Daunovog sindroma, merenje protoka kroz jedan venski duktus i ubrizgavanje dva hormona (takozvani „double test“). Svi ti parametri ubace se u poseban kompjuterski program pa se dobije rezultat u vidu procentualnog rizika i tek ako se ustanovi da on stvarno postoji, preporučuje se amniocenteza, biopsija horiona ili kordocenteza. Odnedavno, „screening prvog trimestra“ primenjuje se i kod nas, ali amniocenteza je obavezna za sve trudnice preko 35. godine starosti.

Rani spontani pobačaji
Granica između kasnog i prevremenog porođaja u razvijenim zemljama je 20. nedelja trudnoće, kada plod teži svega 500 g. Kod nas je to tek 28. nedelja. U svakom slučaju, smatra se da je čak 25 posto spontanih pobačaja u drugom trimestru pokrenuo grlić materice (cerviks) koji nije dovoljno jak da izdrži pritisak rastuće materice. Slabost grlića može biti uzrokovana genetskim faktorom ili raznim oštećenjima. Ukoliko se ispostavi da se to dešava zbog ranijih spontanih pobačaja, uradiće se serklaž (između 12. i 16. nedelje), podvezaće se grlić materice čime se povećavaju šanse za zdravu trudnoću. Raniji spontani pobačaji ne moraju apriori da predstavljaju rizik ali se takva trudnoća prati sa više pažnje.

Prevremeno prsnuće plodovih ovojaka
Najcešci uzrok rupture plodovih ovojaka koja nastaje u drugom i trecem trimestru jeste infekcija. Zato je, na pocetku svake trudnoce, neophodno uraditi mikrobiološko ispitivanje, cervikalni bris, pre svega na hlamidiju, mikroplazmu i uroplazmu, kao i bris na bakterijske vaginoze, a sve to treba ponoviti još dva puta tokom devet meseci. Ako doe do pucanja amnionskih opni, doci ce do gubitka plodove vode bez koje fetus ne može da se razvija. Situacija je lakša ukoliko se to desi u terminu poroaja. Tada se može cekati najduže 24 casa – poroaj se tada mora indukovati. Meutim, ako do rupture doe pre termina, žena se hitno hospitalizuje, uz stalni monitoring i antibiotike koje mora da uzima zbog toga što mikroorganizmi u slucaju prsnuca ovojnica imaju otvoren put do bebe. Ceka se koliko god je to moguće, a cim se jave prvi znaci infekcije, porođaj se okončava.