Duda Alapača: I, jesi srećna sad?

Autorka teksta: Duda Alapača

Ulećem juče u kuću, u rukama kese, sa svake strane po dve, kol’ko da ne pretegnem na jednu stranu, ruke se otegle do poda – klasika. Hleb, mleko, banana, kafa… Jesi kupila sijalicu? – pita me muž. Joooooj, ja zaboravila! Opet? Opet. Mislim, stvarno, Dubravka… – kreću prekori. Ma mislim, stvarno – gde mi je pamet bila – od svih stvari na ovom svetu ja baš našla sijalicu da zaboravim! Pa ne može se na sve ni misliti, dušo… Tebi je jedina briga da dođeš kući pre pet i ispratiš ko će da se plasira u osminu finala, a ja mislim na toliko toga da dobro uopšte zapamtim gde živim i kako da se vratim kući.

Ajde sad realno – muškarci pamte kao čovečje ribice – u proseku pet brojeva – datum rođenja, svog, datum kada je Zvezda osvojila kup šampiona, datum kada su promenili ulje na kolima, dan kada su u kladionici odigrali iz keca u dvojku na Bajern iz Minhena i dobili trihiljadesedamstopedesetdva dinara. Doduše, pamte i svoj pin na kartici, ali tu se priča završava.

Mi, žene, pamtimo: rođendane – svoj, pa mamin, pa tatin, zatim bakin, dedin, sestre rođene, sestre od strica, Milene s posla, sina Brankinog kuma jer je rođen kad i tatin brat, onda rođendan Danice, Nadine, jer ni ona nikad ne propušta da mi čestita Bebin rođendan, zatim, iz nekog potpuno nepoznatog razloga pamtim datum rođenja Eni Lenoks, Šinejd O’Konor i onog ružnog brata iz Dva i po muškarca – pih, zaboravih mu ime.

I to nisu svi datumi koje pamtim. Osim rođendana, pamtim i druge bitne datume – datum kad smo se upoznali, datum kad smo prvi put izašli, prvi put se poljubili, dan kada smo prvi put otišli u bioskop i broj fiskalnog računa koji sam sačuvala kao uspomenu na prvu zajedničku večeru. Pamtim i registarski broj crvenog Yuga koji u kom si me sačekao osamnaestog avgusta hiljadudevetstodevedesetsedme, u sedam i petnaest ujutro na uglu Kruševačke i Grčića Milenka. Bordo jugić, tristadeset nula osamdeset sedam. Ako ne veruješ meni, pitaj svog tatu.

Pa pamtim recepte – za pitu s mesom, pitu bez mesa, japanski vetar, španski vetar, vruć vetar. Pamtim pesme, izdvojene delove pojedinih knjiga, citate, broj lajkova koji je pokupila naša prva zajednička slika na Fejsu, broj telefona garsonjere na Medaku, noćni red vožnje tridesetkeca, pamtim kako se zvala ona bakica kod koje smo kupovali trešnje, trista čuda…

Onda pamtim sve one brojčice kad se Beba rodila, tri kile šestopedeset, pedesetitri centimetra, pet sati, trideset minuta, avgust taj i taj, godine te i te. Pamtim svoj, tvoj i njen matični broj – jer nikad se ne zna kad će nam zatrebati. Zatim, pamtim bar trideset brojeva telefona sve iz straha da ću izgubiti mobilni – i šta onda? Pamtim kada nam dospeva rata za kredit, kada treba da platim drugu, treću i četvrtu ratu za knjige, koliko kilometara ima do Asprovalte i na kojim sve pumpama u Makedoniji primaju dinare. Pamtim kada je podela svedočanstava, kada je Beba zakazana kod zubara, kad mama treba da ide na kontrolu, kad su joj gotovi rezultati, krvna slika, holesterol… Pamtim i kada ti ističe registracija na kolima, i kad mi puštaju onaj ček iz Maksija i sve. Ako te baš zanima, pamtim sastav sve i jedne reprezentacije na tom tvom prvenstvu… Italija? Golmani: Đanluiđi Bufon, Sirigu, Marketi. Napadači: Eder, Imobile, Pele, Simone Zaza.… Da pređem na vezni red, selektore?

Uzima telefon.

– Alo? Ćale, ja sam… Vlada, bre… Vidi, moram nešto da te pitam… Sećaš se registracije onog tvog Yuga? Crvenog Yuga, da… Crvenog, jeste. Imao si crvenog Yuga, ja znam.
– Šta kaže, šta kaže? – nestrpljiva sam.
– Kaže „sačekaj da pitam mamu’“, eto šta kaže. I, jesi srećna sad?

Pišite Dudi na [email protected]!