Tema nedelje: I mi smo bili na ekskurziji :)

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Poslednjih godina su tim bildinzi postali veoma moderni, pa se firme (bar one s kojima mi sarađujemo) trude da ih što bolje osmisle. Međutim, neretko se zaboravlja da, zvali ga ovako ili onako, nema boljeg tim bildinga od zajedničkog putovanja. Zahvaljujući Blogomaniji više od pola naše redakcije našlo se u Mariboru, a kad bi sada – sa dvonedeljne distance – trebalo u jednoj rečenici opisati kako nam je bilo rekla bih „kao na ekskurziji“.

Bez obzira na to koliko godina imate i da li odavno vi nekoga pratite na ekskurzije ili ste i dalje „slobodni“, u takvim okolnostima se u vama javi ono dete, koje često pominjemo. Uzgred, uvek sam bila uverena da su putovanja test za do tada izgrađene odnose, bez obzira na to da li je reč o prvom zajedničkom putu nekog para, prijatelja, saradnika… Kad se izmestimo iz dobro poznatih situacija i lokacija, kad smo pospani ili umorni, kad ne stignemo da odemo na ručak ili nas boli glava, do izražaja dolazi ono naše pravo „ja“. Meni je beskrajno drago što su sva dobra mišljenja, koja sam imala o članovima neše ekipe, ostala onakva kakva su bila i kad smo polazili.

No, da se vratim na našu ekskurziju… Konferencija je bila takva da smo, uprkos stalnom „zvocanju“ zbog tehničkih problema, imali minimalni broj stvari koje su se od nas očekivale. Zahvaljujući tome mogli smo da sebi priuštimo jednodnevni odlazak u Grac, koji je od Maribora udaljen samo sedamdesetak kilometara.

Ne znam da li, kad negde odemo, primećujemo detalje na koje kod kuće ne obraćamo pažnju ili je Slovenija „stvorena za Instagram“. Gde god da kreneš vidiš nešto što „mora“ da se „uslika“ i „okači“; Foto: Instagram / @brankica.treskavica

Članak se nastavlja posle reklama

Prva zanimljivost tog dana beše putovanje vozom. Jedva sam se setila kada sam poslednji put negde išla vozom, a da ne govorim što nikad nisam bila bliža mogućnosti da na voz zakasnim, nego te večeri kad je trebalo krenuti „kući“. Posebna priča je što je utisak potpuno drugačiji kad granicu između dve zemlje EU prelazite kolima/autobusom i vozom. Kad idete autoputem, čak i ako vam niko ne zatraži pasoš, znate da je to – to, dok u vozu uopšte ne znate kada ste napustili Sloveniju i „zakoračili“ u Austriju. Malo je falilo da budemo kao iz onog video klipa, pa da kažemo – a, gde je pečat?

Drugi utisak sam pre nekoliko dana sažela u sledeće dve rečenice. „Da je sreće pa da mi iz Srbije češće putujemo u zemlje koje nam nisu daleko. Shvatili bismo koliko smo slični, u kojoj meri različiti, a možda bismo naučili da biti malo drugačiji ne znači da si, automatski, bolji ili gori“. Posebna priča je što je bilo nekoliko situacija kada su pojedini stanovnici Graca toliko ličili na neke, koje poznajemo, da nam je ostajalo samo da zaključimo – ljudi su ljudi, bez obzira na to da li žive u Austriji ili Srbiji.

Jedna od stvari koje sigurno spadaju u to „drugačiji“ je broj biciklista na ulicama. Doduše, koleginicama iz Novog Sada to i nije bilo tako čudno, jer i Novosađani vole da ih voze, ali ja sam stalno imala utisak da sam nekome od njih na putu. Znam ko bi mi, kad bi ovo pročitao, rekao da je utisak bio ispravan, ali da sam sama kriva 🙂 Kad smo već kod ulica drugog po veličini austrijskog grada, moram da pomenem da je njima tog dana prošla Parada ponosa. Atmosfera nije bila ni nalik na onu koja kod nas vlada sličnim zgodama. Parada je bila kao iz filmova, sa kostimima i perjem, milicije je bilo i te koliko, ali su svi žitelji Graca mogli da bez problema obavljaju šta su naumili. Pogledali bi šarenu kolonu dok prolazi kraj njih i nastavljali dalje.

Kao i tolike dane pre te subote, u Srbiji, Slvoveniji i Austriji lila je kiša. Pola vremena provedenog u Gracu proveli smo ili pokušavajući da što manje pokisnemo ili pitajući se kada će ponovo početi da pada. Umesto da pada, kad već mora, ona je pljuštala. No, i taj pljusak – već sada – polako prerasta u uspomenu, o kojoj pričamo sa osmehom.

Baš u ovom trenutku, na telefonu mi se pojavljuje notifikacija. Aleksandra, urednica portala „Lepote i zdravlja“, na Instagram je postavila još jednu divnu fotografiju iz Graca, a i ja imam pristojnu količinu sličica koje još uvek čekaju na red. Gledajući ih, pitam se da li uopšte treba da vam u nekom od sledećih blogova pišem o samom gradu? Ne znam da li i u doba fotošopa važi izreka „jedna fotografija vredi više od hiljadu reči“, ali – kad je reč o fotkicama s puta, kao što je bio naš – upravo je tako.