Duda Alapača: Val se pjeni, blago meni…
Jao, blago vama, odoste na more… – uzdahnula je Gaga i nastavila da turpija nokte. Jeste, baš blago nama. Kamen gori, val se pjeni – blago meni. Misliš ti da je lako ići na more s dvoje dece? Vodite još nekoga? – upita Gaga. – Neku Bebinu drugaricu? Aha, kako da ne. Vodim Bebu i Vladu. A Vladu kad vodim – to ti je kao da vodim još jedno dete. Još i gore, mila moja. Bebi još i mogu ponešto da objasnim, ali njemu ama baš ništa.
Muškarci nikada ne odrastu. Ako ikada i izađu, onako, stidljivo, iz infantilne faze, to se dešava tek tamo negde u ranim četrdesetim. Majke mi, ne zezam se, novine su pisale, nauka ispitivala, a žene potvrdile. Dečaci su dečaci prvih četrdeset godina. Ostatak života, uz malo sreće, provedu kao tinejdžeri. I onda kad me neko pita „kad ćete drugo“? Koje crno – drugo? Već imam drugo.
Mislim, ženo, znaš li ti kako izgledaju naše pripreme za more? Trči u agenciju – Duda. Leti u banku – Duda. Iskopaj dušek i suncobran za plažu iz podruma – Duda. Kupi kreme, kupaće, osiguranja – Duda. Sve Duda!!! Pa ako sam majka Bebi, nisam njemu, pobogu!
I ima taj da se naživi sto godina! Nije ni čudo kad on sve polako, natenane, ima vremena, stići će… Ja se pakujem, on igra igricu! Ja sedim na koferu, on traži pasoše. Pa kad ga nisam zveknula onim suncobranom u glavu – nikad neću. Kad krećemo, pitam ga… Pa oko, dva, tri. Znam ja to njegovo „oko dva, tri“… Videćeš, biće na kraju „oko dva, tri, pet…“. I onda kad ja povilenim, on se čudi. Kao – šta joj bi, odjednom – do juče bila normalna.
A kad me još na sve to pita „šta ti je“? Šta – šta mi je? Znaš ti dobro šta mi je! Nisam ti ja kućna pomoćnica, bre, imam i ja dušu! Ma, Gago, vodi me na more samo da ima ko da mu skuplja prazne limenke od piva po plaži, majke mi!
Ponavljam – muškarci nikada ne odrastu. Nikakvih taj moj čovek obzira, ni onako nekih ozbiljnih briga nema. Legne kad hoće, ustane kad svi spavaju, fajt čenel brunda po čitavu noć, u dva ujutro mi čangara po kuhinji, pravi sendviče, šta li, vozi k’o manijak, ima da drmnem šaku bensedina do mora, da se patosiram pod sedište, da ne gledam kako pretiče svaki šleper na onoj magistrali. Da ako stignemo u komadu.
A i kad stignemo – e, tu tek kreće akcija. Duda – žena za sve – stavlja se na raspolaganje čoporu. Mama, gladna sam, mama, neću salamu, mama, namaži mi leđa, mama, gde su mi peraja, mama, ronim, gledaaaaaj, mama, nisi gledala… mamamamamamamaaaaa… kad jedno prestane, drugo počne. Dudo, gde su mi suve gaće, Dudo, daj mi novine, Dudo, donesi kremu za komarce, Dudo, gladan sam, ‘de baš tu salamu nađe… Dudo, ovo, Dudo, ono… Lepo da čovek poludi pored njih dvoje, eto!
I onda mi samo reci kako mi je „blago meni“… Evo, odma’ bi pristala da se menjamo. Ti vodi njih dvoje lepo na more, ja ću da ostanem s Bogdanom i Mrvicom kod kuće. Mrvica je bar deklarisani tinejdžer, a šta je onaj moj nesrećnik – zaostao u razvoju? I Bogdan – fini čovek – jest’ da je malo smor, ne progovara, samo čita, glavu ne diže iz onih svojih knjižurina, al’ bar nema šta da brinem. Mislim, šta bi dala za jednog takvog načitanog, na dva dana samo, mozak ovaj moj napaćeni da odmorim, da ne slušam šta je Mark Markez uradio u kvalifikacijama… Aman, ženo, znaš li da pored njega postadoh stručnjak za tvrde pneumatike?
Nego, nešto razmišljam… Halo… agencija? Jeste? Pa mi smo, znate, već uplatili more, a sad vidim da reklamirate kako drugo dete ide gratis. Godina? Jedno deset, drugo četr’es dve. Jeste, gospođo… Četrdeset i dve.
Pišite Dudi na [email protected]!