Drugi dan Exita 2016.

Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević, Exit Festival/Jelena Ivanović

Foto: Žikica Milošević

PROLOG

Ono što, naravno, svaki festival mora da uradi, jeste da ravnomerno rasporedi izvođače od 20h do 6h ujutro. Ili kako već, ako računamo Dance Arenu. Ono što nikako ne može da se izbegne je subjektivnost određivača termina. Nekome je nešto bitnije od drugoga, ali sve se mislim da se mora naći neki common ground, što se kaže u međunarodnoj politici, i da se neki konsenzus stvori šta je zaista vredno centralnijeg termina. To se u petak nekako nije desilo, pa je možda i najbolji bend u Srbiji, beogradski Bitipatibi, nastupio u 20h. To je izazvalo a) moje trčanje po gradu b) hvatanje taksija c) trčanje uz stepenice. Kad sam se pojavio na Mainu tačno na vreme, mokar, policajci su me čudno gledali kao da sam ljubutelj Vitamina „E“ i da sam upravo konzumirao vitamin. Srećom, sve je završilo hepiendom jer nema nimalo gužve. Osvežavajuće je ne čekati.

Foto: Žikica Milošević

Foto: Žikica Milošević

Članak se nastavlja posle reklama

BITIPATIBI

Bitipatibi su toliko nestvarni za našu scenu da se često pitam koja je božanska intervencija dovela do stvaranja ovog benda. Ko ih nije slušao, lagano objašnjenje bi bilo da su oni dete iz braka Cocteau Twins, Mazzy Star, Joy Division i My Bloody Valentine. Recimo. Jednom sam u naletu inspiracije slao pesmu „Mi smo od šećera“ drugaru Englezu u London (OK, Irac je, to je njima zaista big deal) u fazonu „Eee, vidi šta mi imamo ovde!“. Bio je oduševljen i pitao me šta Una peva. I dalje ne znam 90% teksta, niti razumem, iako sam čovek našinac, ali ne mari. Njen nežni i gotovo mišji vokal u savršenom skladu sa dreamy pop i shoegaze klavijaturama i gitarama je savršeni balans koji pop muzika treba da ima. Kada smo se upoznali pitao sam je: „Jesi ti bila na naslovnoj strani (kao mala lepotica tada) sredinom 2000. godine, u Ilustrovanoj Politici?“. „Da, kako se sećaš?“. Kažem ja svom drugaru Draganu Krstiću baš juče, Dragana Krstića možda i ima više, ali Una Gašić će teško da se zaboravi. Zašto je naslovnica važna? Ima jedna izreka, da je bilo bolje kad su dopuštali i ružnim ljudima da pevaju. Bila bolja muzika. A najbolje je kad neko ko je zaista i lep i talentovan bude i skroman i ne ističe to na svakom koraku, što je u eri kada su svi opsednuti lepotom i selfijima, neverovatna dragocenost. Nisam nikada bio ovoliko blizu da zaplačem na svirci kao na pesmu „Andrija“, ali sam se pošteno naježio. Žalosno samo što je termin takav da nije mogao da se skupi veći broj ljudi. Sledeći put bih molio centralniji termin za Unu i drugare. Mada sam juče shvatio značenje izraza „intimna svirka“. Intimna svirka na Main Stageu. Kontradikcija.

Foto: Promo/Exit Festival/Jelena Ivanović

Članak se nastavlja posle reklama

IRIE FM

Kad smo već tu, da vidimo i nahvaljenog Irie FM-a. Saznao sam da je bend nastao otcepljenjem od Eyesburna, a kad slušaš muziku, vidiš i zašto. Ovaj bend je mnogo više girl-friendly, a mogli bismo reći da je kao mešavnina Eyesburna i Darka Rundeka. I prstohvat Simply Red (manje muzički, više ‘nako). OK, opet ja sa križancima, ali i sebe i sve druge tako opisujem. Bend je išao od klasičnog rege zvuka, do džeziranih trubača, od engleskog do srpskog, i pokazao zavidni tehnički kvalitet, što je za zahtevnu muziku kakvu Irie FM svira, vrlo značajno. Odlična svirka.

Foto: Promo/Exit Festival/Jelena Ivanović

GEORGE CLINTON AND PARLIAMENT FUNKADELIC

Danima već pravimo viceve na račun ove svirke. „E, je l’ znaš da Bill Clinton svira na Exitu?“. Iskren, ne mogu reći da sam znao ko je George Clinton, ali u pripremama za Exit sam saznao da je on otac i kum fankija, kao što je Iggy Pop kum panka. Tako nekako. I da su se svi iole značajni crni muzičari kleli u njega i da im je bio uzor. Od Princea do hiphopera. Bend je izašao na scenu kao da upada vesela ekipica na žurku. Bilo ih je 13, ako sam dobro prebrojao. Kako da ih prebrojim kad stalno skakuću, kaže onaj crtani? Crnačka energija je opasna. Đuskali su i pevali, svirali, ispunivši Main Stage energijom veselja. Zaista George Clinton, sjajan čika, jeste otac svega onoga što ljude koji imaju ovaj ritam tera na ples. Njihova muzika ima neki „vrtiguz“ koji je neopisiv. Spojili su old school zvuk fanka sa novim tendencijama R’n’B i hip-hop muzike i sve je ispalo odlično. Žurka. Istorijska žurka. Čas istorije.

Foto: Žikica Milošević

DON’T TOUCH ANYTHING

Future Shock Stage se pokazuje kao bina na kojoj se okupljaju sjajni novi izvođači. Novi u slučaju Shpire možda i nije najbolja reč, s obzirom na njegove mnogobrojne prethodne projekte, ali DTA (Don’t Touch Anything) je definitivno najzrelije čedo ovog multitalentovanog Novosađanina. Odličan crossover roka i hip-hopa, ako smem definisati. Počelo je neuobičajeno, samo sa glasom i bubnjevima i pomalo pratećeg zvuka „ex machina“, da bi se vremenom, kako su se uključile gitare, sve preraslo u odlično prženje. Reči koje Shpira „sipa“ su podjednako važne kao i muzika, a isto važi i za Bitipatibi. Zanimljivo je što su svirke na ovom stejdžu kratke i efektivne, pa je tako bilo i sa DTA. Definitvno jedno od najjačih imena nove novosadske, vojvođanske, srpske i regionalne scene.

Foto: Žikica Milošević

Članak se nastavlja posle reklama

BORGHESIA

Još jedna svirka koja bi morala da se posećuje iz edukativnih razloga. Borghesia (italijanski naziv za buržoaziju, bajdvej) je slovenački bend koji je u bivšoj nam državi bio pionir dark i industrial muzike. I dalje, 30 godina kasnije, odlični su. Neko je šapnuo „To su naši Sistersi (The Sisters of Mercy)!“ Sve crno, sve sjajno. Borghesia je bila inspiracija brojnim bendovima u regiji, i zabavno je bilo u publici sresti sve ljude koje znaš sa žurki tog tipa. Konačno i da se skupimo na živom nastupu legendi!

Foto: Promo/Exit Festival/Jelena Ivanović

DAVID GUETTA

Ovo ću kratko jer nema šta da se kaže o čoveku koji je zaista približio elektronsku muziku svakom čoveku, na taj način što je klasične DJ-setove obogatio hitovima u sopstvenoj produkciji za koje je angažovao sjajne pevače. Elektronska muzika je dobila glas uz Guettu, i on nam je već ne znam koji put u gostima. Otišao je na zatvaranje Eura 2016. u svoju rodnu Francusku, a sam je rekao da mu je ovo možda i najbolji Exit po atmosferi. Stravična gužva, uzgred.

EPILOG

E sad ne možeš sve stići, trebaju ti bar dva klona da postigneš sve. Tako da mi je sad žao što se nisu u sve umešali, kažu, sjajni Holanđani iz benda Kensington (ne, nisu iz UK, samo zvuče tako po imenu), i Božo Vrećo, „bosanska sevdah-Conchita“. Kultur Shock su na Fusionu isprašili svirku, opet posle par godina, sad praćeni Edom Maajkom, a Ritam Nereda je već klasika. Zanimljivo kako dan sa nijednim velikim novim imenom može biti tako zabavan.