Tema nedelje: Medijski slučaj Marije Kilibarde + poklon!

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Sigurna sam da nema čoveka koji, bar s vremena na vreme, ne pomisli kako ga je sramota što se pojedini ljudi – samo zato što rade isti posao kao oni – zovu njegovim kolegama. Ja sam se tako osećala jutros, dok sam u jednom listu čitala tekst u kojem novinar prepričava dolazak Marije Kilibarde i Vladimira Radmanovića u neki beogradski restoran. Doduše, nije tu bio samo „izveštaj“ o dolasku, već i o odlasku, a objašnjeno je i da su – gle, čuda – naručili ono što su želeli da pojedu. Poenta priče bez priče je da su došli odvojeno, da se nisu „pozdravili kako treba“, te da su se uhvatili za ruke tek kad su napustili restoran. Bilo je tu i pitanje – zašto se kriju, kad će ih mediji kad-tad fotografisati, a autor teksta se potrudio i da nam opiše Marijinu odeću i obuću, mada su objavljene fotografije! U ove tri rečenice stalo je sve što se iz teksta moglo saznati, ali za osećaj koji je on u meni izazvao potrebno mi je mnogo više.

Prvo, sramota me je što znam da postoje ljudi koji neće hteti ili neće umeti da shvate da to nije novinarstvo. Ovo liči na priču dokonih komšinica, uz kafu, s tim što sumnjam da bi čak i one smatrale da je problem ako novopečeni bračni par dođe na ručak pojedinačno, a ode zajedno. Ako ništa drugo, one iz iskustva znaju da supružnici ne žive kao sijamski blizanci!

Kada bismo videli da neko telefonira sa ove govornice, pomislili bismo da se snima film 🙂 ; Foto: Instagram / @brankica.treskavica

Drugo, sramota me je što se još jednom potvrdila životna istina da, koliko god nekome činio, kad prvi put kažeš „ne“, sledi osveta. Marija Kilibarda je godinama strpljivo davala intervjue i slikala se za magazine, ali kad je odlučila da fotografije sa njene svadbe ne dospeju na portale i novinske strane – usledili su skriveni ili direktni napadi na nju. Naravno, ne mislim da poznate ličnosti nemaju koristi od publiciteta, naprotiv. Bez podrške medija se ne postaje zvezda, a bez zvezdanog statusa nema velikih honorara. Međutim, i medijima su potrebne zvezde, tako da se taj odnos svodi na – trebaš ti meni, potreban sam ja tebi. Ako su obe strane korektne, eto divne saradnje, koja može da preraste i u neku vrstu prijateljstva. U svakom slučaju, korektnost je minimum koji Marija Kilibarda zavređuje, a posle ni sama ne znam koliko intervjua sa njom, tvrdim da zaslužuje i mnogo više.

Treće, sramota me je što se ne baš mali deo novinarstva sveo na „pratim nekoga i prepričavam vam gde je kupio novine, šta je jeo, kome je rekao dobar dan, uz malo pakosnih komentara i poneku lascivnu pretpostavku, tek da ne bude monotono“ . Da se razumemo, ne pišem sa „medijskog Olimpa“, već iz ugla nekoga ko je deset godina proveo u Svetu, ali za sve to vreme nije napisao ni jedan trač. Uzgred, tadašnji Svet uređivao je neko ko je znao, a zna i danas kako se piše dobar intervju ili tekst, pa ih je i objavljivao.

Četvrto, sramota me je što izgleda da više skoro nikoga nije sramota. Zbog toga će, ako se ovako nastavi, deo profesije koji je nekad bio lep potonuti u – beznačajnost.

■■■

Sad, kad sam vam ispričala šta me je danas iznerviralo, prelazim na nešto lepo, a to su pokloni. Pet čitateljki koje napišu najzanimljivije komentare o tome s kim najviše vole da piju kafu, dobiće Doncafé Brazil poklon setove, koje čini 200 grama vrhunske Doncafé Brazil kafe i dve Brazil šoljice. U tekstu, kojim se najavljuju ovi setovi, najviše mi se dopadala rečenica – „u zrnu prave, najkvalitetnije santos kafe sa brazilskih plantaža sadržane su sve radosti, energija, ritmičnost, pesma i strast ka životu koje brazilski narod nosi u sebi“.