Duda Alapača: I, je l’ čovek, taj tvoj?

Autorka teksta: Duda Alapača

– Kako je Mrvica – pitam Gagu juče, onako usput.
– Kako je?
– Mrvica je dobro, pitaj mene kako sam ja.
– Što, šta se desilo?
– Sviđa joj se neki dečko.
– O, pa to je lepo.
– I ona se njemu sviđa… Mislim, sviđa joj se, al’ neće da čuje za njega.
– Čekaj malo… Šta sam propustila za ovo kratko dok smo bili na moru?
– Ma pusti je… Lujka… Sve ok, dobro dete, znam mu majku, familiju, sve… Al’ znaš nju… Kaže „mama, niži je od mene, dva centa“. Eto, šta ti je žensko, moja Dudo. Pričaj s njom, živa bila, tebe će da posluša.

Oooo, živote! Mene će da posluša? Mrvica, koja ne sluša nikoga – baš mene će da posluša? Šta sam ja tu kao neki autoritet, a? Ali ‘ajde… Krenem ja priču onako, izokola… Kao, bože, rastu ova današnja deca, baš. Mi smo u naše vreme išli na metar i sedamdeset i to je to, kako te izmere na sistematskom u drugom srednje – to ti je. Ako prebaciš još cenat, dva – super, ako ne – to je to. Mada, dečaci rastu do svoje dvadesete, dokazano… Bio jedan u našem odelenju – šaka jada, nema čovek šta da vidi, uvek sedeo u prvoj klupi, svi ga zezali – kad dođe ljudina na pet godina mature – skoro dva metra, zamalo nismo popadali… Ne vredi, teta Dudo – prekide me Mrvica. Neću i tačka. Zamisli da se blamiram ceo život, da uvek moram da nosim baletanke da njemu ne bi bilo neprijatno… Ma ne dolazi u obzir… Ok, nećeš – nećeš. Kapiram… A, mislim, ono – baš ti se đasvi? Mrvica klimnu glavom. E, pa onda baš da ti kažem, al’ onako pošteno. Centimetar, dva, pet, deset, u životu ne znače ama baš ništa. Bitno je da je čovek – muškarac – u svakom smislu, a je li visok ili nije visok, ajde molim te, ko to još gleda. Hoću reći – bitno je da je čovek. Je l’ čovek, taj tvoj? (Zaboravih da čovek još nije punoletan). Mislim, je l’ ima šanse da se napravi na čoveka, jednog dana? Pa, ima.

E pa ako „pa ima“, pa poslušaj ti svoju pa Dudu ovako. Mlada si, lepa si, ne kažem da ćeš sutra da se udaš za njega, ni dva kišna ponedeljka niste sastavili, nego ti govorim više kao savet za kad budeš tražila sebi „priliku“, jednog dana. Centimetri u životu ne znače ništa. Bitni su kilometri koje je spreman da pređe zbog tebe, po noći, po kiši, snegu… Često ono što želimo nije i ono što nam je potrebno. Ok, ti želiš lepog, zgodnog, visokog dasu. Slažem se. Ali za dvadeset godina to što je zgodan i visok neće ti značiti puno. Za dvadeset ćeš želeti nekog na koga možeš da se osloniš. Da računaš na njega. U svako doba dana. Za trideset, da ti ne pričam. To što vidiš na tom svom Instagramu, sori, ali nije život.

Život je kad ga u dva ujutro pošalješ po uloške, jer si dobila i stomak te rastura. Život je kad ti pozajmi pare i to više nikad ne pomene. Život je kad zaspeš na kauču u dnevnoj, a on prebaci neko ćebence preko tebe i stavi ti telefon na punjenje jer si ti zaboravila. Život je kad odvede dete kod zubara, jer si ti zaglavila na poslu. Život je kad napravi sataraš jer ništa drugo ne zna, ali zna da ćeš doći gladna, i da ćeš doći kasno. I kad ti na plaži napravi hlad, da ne izgoriš. I kad te posle maže kiselim mlekom jer si, ipak, izgorela. Život je kad možda i ne ume, a hoće. Kad je zbog tebe spreman sve da uradi. Kad se ne stidi da te voli i pred drugima, kad te pred ortacima poljubi, onako, iz čista mira u kosu. Kad te prihvati takvu kakva jesi, kad je spreman da te voli, i tebe, i tvoju majku, i oca, i brata od strica, i svih dvehiljadeosamsto prijatelja s fejsbuka samo zato što su tvoji. I da te voli u svim agregatnim stanjima, i kad si srećna i kad nisi, i kad se razvlačiš po kući kose skupljene u rep, i kad nisi ni za šta, i kad ti se ništa ne da i nikud ne ide, i kad bi samo da se skupiš kraj njega a on da te ne pita ni šta, ni gde, ni kad, nego da sve zna bez da mu kažeš. Da u kafani naruči onu tvoju pesmu i da mu je srce puno dok te gleda kako igraš bosa, jer ti je tako merak. Da te posle dovede kući, stavi u krevet i ušuška, pokrije. Da ujutru prinese aspirin i vodu. Da zna tvoje priče od pre. Da zna kako si se plašila onog mračnog prolaza pored škole. Da zna da ne umeš da radiš sklekove i da si zbog toga uvek imala četvorku iz fizičkog. Da zna otkud taj ožiljak na kolenu. Da zna ko te je prvi put poljubio. Da ne pita zašto te on nije prvi poljubio. Da veruje u tebe, kad ni sama više ne veruješ. Da te gura napred i podržava. Da ti kaže da možeš sve što poželiš. Da izmisli ime samo za tebe, i da te tako zove kad vas niko ne čuje. Da te ljubi i brine o tebi, da te mazi i pazi. I da ti kaže da si posebna. Jer jesi posebna. E, ako takvog nađeš, pa da je metar i žilet – dovedi mi ga, molim te, da ga zaključam u onaj moj podrum i čuvam tamo dole dok ne porasteš i ne opametiš se… I nemoj više da sam te čula da mi pominješ centimetre i visine, veze to s mozgom nema, mala. Izvini, moram da se javim… Halo… Hej… krećem za pet minuta… Šta Beba radi? Već? Mica mala, umorila se… Sataraš? Opet? Ubij bar neko jaje u to, ova veza zaslužuje malo romantike… Mrtva umorna. I mrtva gladna. I ljubim te.

Pišite Dudi na [email protected]!