Tema nedelje: Hajde da pričamo o ženi, a ne – ženama

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Danas sam, po ko zna koji put, naišla na tekst koji se bavi pitanjem da li žena može da ima uspešnu karijeru i porodicu tj. ako ima i jedno i drugo koju cenu za to mora da plaća. Iz teksta u tekst, iz godine u godinu, na papir “sleću“ iste fraze, iste dileme, malte ne su i komentari stručnjaka isti, a i zaključci. Daleko od toga da tvrdim da te priče nemaju smisla ili da nema zanimljivih konstatacija, ali koja vajda od svega toga, kad je svaka žena svet za sebe, a samim tim se razlikuju i njeni strahovi, radosti, sistemi vrednosti, prioriteti…

Žena je i moja poznanica, koja se spema za ko zna koju veštačku oplodnju. Život joj se pretvorio u niz pokušaja da dobije dete. Do te mere je usredsređena na tu svoju želju da me ne bi čudilo da jednog dana ostane u drugom stanju, ali da – ostane bez bebinog tate, jer pitanje je koliko će još moći da živi u konstantnom vanrednom stanju.

Žena je i druga poznanica koja je nastavila da pokušava da dobije dete, posle dva spontana pobačaja. Zanimljivo je što nije žarko želela prvu, već – četvrtu bebu. Uspela je!

Žena je i moja drugarica iz fakultetskih dana koja je poslednji put pomislila „mogla bih da budem mama“ u vreme kad je bila zaljubljena u našeg kolegu. Da je on bio dovoljno lud da je tada zaprosi, verovatno bi danas bila ponsona mama, ali pošto se to nije desilo, nikada kasnije joj majčinstvo nije bilo na listi novogodišnjih, rođendanskih ni bilo kojih drugih želja.

Žena je i moja nekadašnja sagovornica, koja je isplanirala kada da se uda, kada da rodi dete, koliko dugo mora provesti u tom braku da bi – dobila alimentaciju.

Žene su i tolike njoj slične, kojima su deca „karta za lagodan život“.

Žena je i drugarica moje drugarice koja se nadala da ne može da ima decu, jer ih nije želela, ali je njen suprug silno hteo da postane tata. Budući da bioloških problema nije bilo, beba samo što nije stigla, a ona se nada da će priroda učiniti svoje i da, ipak, neće biti loša majka.

Žena je i moja prijateljica koja živi u zajednici sa svekrom i svekvrvom, divno se slažu, oni brinu o deci dok su ona i suprug na poslu.

Žena je i gospođa, zaposlena u moćnoj stranoj kompaniji, dobro pozicionirana, koja je odgovarala na mejlove tri sata posle porođaja.

Žena je i još jedna moja sagovornica koja je, valjda već posle osamnaestog rođendana, krenula u potragu za ocem svoje dece. Rano ga je našla, postala mama, napustila karijeru, ćerkama posvetila mnogo pažnje… Danas su već tinejdžerke, a ona je podjednako srećna što je „samo“ mama i supruga.

Žena je i treća sagovornica koju pominjem – srećna mama pet ćerki. Imali su dve, želeli treće dete, a stigle su trojke.

Žena je i Anmari Morezmo koja nije krila homoseksulanu orijentaciju, ali je postala mama.

Žena je rođaka moje drugarice koja ima petoro dece, sva rođena devedesetih, a razlog za tako broju porodicu je – hteli su sina. On je bio peti! Žena je…

Jasno je da mogu ovako do sutra, a i svaka od vas bi mogla da nabroji sijaset primera. Isto toliko je jasno da sve ove žene imaju (ako ih uopšte imaju) bitno drugačije dileme kad je reč od (ne)ravnoteži između poslovnog i privatnog života. Zato je, možda, vreme da magazini nađu neku novu temu… bar na neko vreme.