Tema nedelje: Da li ste za nešto slatko? + POKLON

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Kako prodati što više proizvoda? Kako zainteresovati što veći broj gostiju, potrošača, slušalaca, gledalaca? Kako osmisliti najatraktivniju kampanju? Gde zakupiti prostor, da li su bilbordi pravi izbor, koliko novca odvojiti za online, a koliko za print…

Razvijaju se strategije, kombinuju saznanja iz više oblasti, stvaraju nove naučne discipline. Sve je to potpuno razumljivo, ali ponekad imam utisak da se veća pažnja poklanja jurenju za konzumentima u najširem smislu, nego onome što im se nudi.

Uzgred, ne pišem ovo zato što sam se našla pred nečim što ne razumem ili mi se ne dopada. Naprotiv, marketing sam oduvek volela i to toliko da sam baš tu oblast odabrala kad je trebalo birati smer na fakultetu. Međutim, najviše se radujem kad „upoznam“ proizvode koji su sami sebi najbolja preporuka, a upravo to mi se desilo pre mesec dana, tokom promo ture po Crnoj Gori, samo što nisam stigla da ranije o tome pišem. U starom delu Bara, u čaršiji, svratili smo u poslastičarnicu „Karađuzović“, ali to nismo uradili slučajno, već po preporuci kume jedne od „dve Irene“, koje su bile naše „vođe puta“. Pola sata kasnije smo svi, bez izuzetka, slali kumi pozdrave, jer odavno nismo probali bolje slatkiše.

Bilo je zadovoljstvo slušati našeg domaćina Agrona Karađuzovića s koliko ponosa priča da je njegova porodica u Crnoj Gori već četiri veka, da je poslastičarski posao počeo njegov deda, pre 82 godine, da upravo po receptima koje je on prikupio danas izrađuju baklavu, kadaif, gurabije, kolač sa smokvama i orasima, sultan sudžuk, koji se pravi od meda, belanaca, rastopljene čokolade i oraha… Upravo taj sultan sudžuk je hit ove poslastičarnice, a dok ga ne probate – džaba sva priča. Agron nam je rekao da je, svojevremeno, ministar odbrane Turske bio začuđen kad je video sultan sudžuk, jer ga više ni u Turskoj ne prave. Nije ni čudo, jer je proizvodnja vrlo delikatna, pa se i najvećim majstorima desi da ne uspe.

Porodicu Karađuzović ne brine da li će imati dovoljno mušterija, već da li će poslastičarnica postojati i kad oni koji sada u njoj rade odu u penziju. Sve je tu – prostor, tradicija, recapture, ali deca se školuju, pa ko zna… Mušterija im nikad nije manjkalo, a i kako bi to moglo da se desi? Kad imate ovakve kolače, kupci – baš kao što smo mi to uradili – traže vas, a ne vi njih.

Podsetimo, Brankica je u prethodnoj kolumni tri čitateljke rešila da obraduje knjigom „Posle tebe“, a u nastavku su srećne dobitnice i njihovi komentari.

Čitateljka Branka sa komentarom „Savest -dar ili pokora? Pitanje za razmišljanje-pogotovo za ljude koji još imaju dušu. U svakom od nas ima i dobra i zla. Trudim se da negujem dobro, mada nas život često natera da reagujemo ishitreno, nesmotreno, povređeno… I to ne samo prema onima koji su nas povredili, već i prema onima koji su se sasvim slučajno našli u datoj situaciji. Ali vuk u klopci bori se za slobodu i u tim trenucima ne misli na druge. Tek kada se stvari slegnu, nemiri smire, i kada ponovo odmotamo film -vidimo potpuno i optužujuće jasno da smo povredili nedužne. I savest se budi- stroga, nepodmitljiva, prekorna. Ne prihvata opravdanja, jer smo prekršili prvaila koja smo sami postavili. Muči nas danima, ne dopušta sećanjima da izblede. ”Ako želite da uspete u životu ubijte svoju savest”, govorio je Mirabo. Međutim, da li je uspeh vredan toga? Da li je cena prevelika? Savest je čuvarka dobrote u ljudima i ako izgubimo nju izgubićemo čoveka u sebi. Ako smo već napravili grešku, pokušajmo da je ispravimo. Izvinimo se – nije to tako teško. I odmah će biti bolje. I učimo na svojim greškama, a savest će nam osvetljavati put.“

Čitateljka Mickey sa komentarom „Prvi put sam počela dublje da razmišljam o savesti u gimnaziji, usled priče profesora filozofije, čija su predavanja, uzgred rečeno, uvek bila vrlo živopisna i svima omiljena. Jednom je sa nama podelio priču o dva psa, parafrazirajući Bernanda Šoa. Naime, kada su Indijanca pitali o unutrašnjoj borbi sa samim sobom, u svom maniru im je odgovorio da su u njemu dva psa. Jedan pas je zao i pakostan, drugi je dobar. Loš pas stalno bije onog dobrog. Kada su ga pitali ko je na kraju pobedio od njih, pogledao se ogledalo i odgovorio: „Pa onaj koga sam najviše hranio!“. I tu je negde i sva istina. Naša savest je naš kompas u životu, od nje zavisi da li će nam noću, kada legnemo, jastuk biti udoban ili ne. Mislim da savesnost oblikuje i naše odrastanje, sazrevanje, okolnosti koje nam život nametne. Divim se ljudima koji za svakog pronađu lepu reč, budu učtivi, dobronamerni, pomognu… čak i u momentima kada ni njima ne cvetaju ruže. To je odlika velikih. A čini mi se da se negde ta empatija uspavala… a vama?“

Čitateljka Lelaaa sa komentarom „Put do griže savesti je uvek jedan i vrlo kratak, taj put je savest. Savest poseduju samo izabrani ljudi. Savestan čovek treba prvo da bude hrabar, da ima snažan karakter i da poseduje ljubav za druge ljude. Postojanje savesti je postojanje razlikovanja zla i dobrog. Savest bi trebalo da bude brza reakcija na jednu zlu ideju. Čovek nikada nije dovoljno savestan pa pred svetom a i da bi se opravdao pred samim sobom, izmišlja razloge za svoja loša dela. Svaki čovek zivi u zabludi da uvek nešto radi po dobroj savesti. Na taj način čovek živi u laži o svojoj pravoj prirodi.“

Brankica je i ove nedelje spremila divne poklončiće za vas – na „tapetu“ je roman pisca Gijom Musa „Devojka iz Bruklina“. Ponovo će tri čitateljke koje ostave najzanimljiviji komentar dobiti ovo interesantno štivo.

Igrajmo se! 🙂

Gijom Muso, „Devojka iz Bruklina“ – đavolski dobar zaplet, neodoljivi junaci i napetost koja raste sa svakom stranicom

Jasno se sećam tog poslednjeg trenutka sreće. Bili smo zagledani u more, dok se horizont presijavao, a Ana mi je postavila pitanje:

„Da li ćeš me voleti i ako saznaš da sam učinila nešto strašno?“

Kako biste vi odgovorili?

Ana je bila ljubav mog života. Trebalo je da se venčamo za tri nedelje. Naravno da ću je voleti, šta god da je uradila.

Barem sam tako mislio, ali ona je grozničavo preturala po torbi pre nego što je iz nje izvukla tablet i pokazala mi fotografiju na ekranu.

„To sam ja učinila.“

Gledao sam u njenu tajnu, šokiran, svestan da naši životi više nikada neće biti isti. Ošamućen, ustao sam i otišao bez reči. Kada sam se vratio, bilo je prekasno: Ana je nestala.

I od tada ne prestajem da je tražim.