Povratak čika Jovi Zmaju

Bojana Janjušević, urednica Zdravlja

Ovog vikenda ponovo sam čitala pesme čika-Jove Zmaja i to ne one vedre, optimistične i duhovite, nego “Đuliće uveoce”. U pesmama nastalim nakon što je pesnik u kratkom vremenskom periodu izgubio ženu i petoro dece, toliko je bola i tuge da onaj ko ih čita ne može da se ne zapita čime je taj čovek zaslužio takvu strašnu sudbinu.

Istina, iz te tragedije rodili su se neki od najlepših stihova iz istorije naše poezije. Zahvaljujući onom što je ostavio, on je jedna od istorijskih ličnosti “najprisutnijih” i u današnje vreme. Naša deca i dan danas prvo nauče da recituju njegove stihove, po njemu se zovu ulice, škole, dečje manifestacije.

Ipak, čitajući “Đuliđe uveoce” stalno sam razmišljala o tome kako bi taj čovek, da ga je neko pitao da li želi da proživi miran, srećan život sa svojom porodicom ili da doživi bol koji će ga inspirisati da napiše pesme za sva vremena i ostane zauvek prisutan u narodu, sigurno izabrao ličnu sreću. Zar ne bi većina ljudi?

Šta vi mislite o tome? Da možete da birate, da li biste uvek izabrali da živite mirno, srećno i anonimno? Da li biste ikada pristali na nesrećan život koji bi vas inspirisao na velika dela, zahvaljujući kojima biste postali slavni i besmrtni ili biste čak uticali na tok istorije?