Marina je običan život i štikle promenila preko noći. I nije zažalila

by | novembar 7, 2016

Beograđanka Marina Nikolić dokaz je da i sa hobijem “samo” žena može da se vine visoko!

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Ona ima 30 godina i prava je „sportska priča u usponu“ iako se trčanjem bavi nepune tri godine. Pre toga je povremeno odlazila u teretanu kako bi poradila na svom fizičkom izgledu, volela da nosi visoke potpetice i uske haljine, uvek savršeno sređena. Završavala škole, zaposlila se, provodila vreme sa drugaricama i ljubavima, imala životne uspone i padove, radosti i tuge… Jedan sasvim običan život.

A onda se desila neverovatna unutrašnja transformacija i od te „urbane mačke“ pretvorila se u pumu koja osvaja planinske vrhove i neustrašivo se probija kroz mrak, kišu, blato, ledeni vetar i šiblje, koja trči ka suncu i vrhovima pod snegom, ili 24 sata provede na stazi dužine 500 metara, krug po krug, do 180 kilometara, ka prvom mestu na državnom prvenstvu u ultramaratonu.

Tri godine kasnije, Marina je najuspešnija ultramaratonka Srbije.

Članak se nastavlja posle reklama

Pročitajte i… Ona mi je brisala suze, sa mnom jela čvarke i prva saznala da sam trudna. Kuma!

Trke su me učile, i još uvek uče, da je svaki problem samo prepreka ka uspehu. Ako bih stala kada mi se na trci prispava, nikada ne bih saznala koliko sam, u stvari, jaka. A kada jednom spoznamo svoju snagu, umećemo i da je iskoristimo kada zatreba, u životu – počinje svoju neverovatnu priču za Dnevno.rs Marina Nikolić i dodaje da osećaj zadovoljstva nakon dolaska na cilj uvek nadjača sve negativno što se dogodi tokom trke.

Članak se nastavlja posle reklama

Pre mesec dana Marina je završila jednu od najtežih trka na svetu – 4K Alpine Endurance Trail Valle d’Aosta. Putanju od 350 kilometara pretrčala je za 126 sati, odnosno nešto više od 5 dana i noći.

Pored toga što se trka održava na Alpima, pa sam sve vreme mogla da uživam u bajkovitim predelima, ja sam 5 dana tu živela. Sećate li se svojih ekskurzija, letovanja sa prijateljima ili momkom? Uspomene koje ja nosim sa ove trke “pojele” su sve uspomene koje sam u sebi nosila do tada. Pitala sam se kako izgleda probuditi se, recimo, četvrtog dana, i znati da još uvek nije kraj trke. Divno je, jer još uvek sam tu, a tužno, jer je kraj blizu. To nije trka! To je 5 dana života na planini – priča ova neverovatna devojka.


 

Članak se nastavlja posle reklama

Beograd usred Hrvatske

Ima Marina „pun kufer“ anegdota i priča sa staza i trka na kojima je učestvovala. Ipak, jedna joj je naročito draga.

Pre godinu i po dana, na trci u Hrvatskoj, koja je trajala 45 sati, pod pritiskom umora, skrenula sam sa staze i zaspala na njivi. Nakon par sati spavanja, ubeđena da sam u Beogradu, nedaleko od svoje kuće, prišla sam čoveku koji je obrađivao svoju njivu i zamolila ga ljubazno da mi objasni najkraći put do moje ulice. Ćutao je. Shvativši da nešto nije u redu, pitala sam ga da li smo mi u mom kraju, zatim da li smo u Beogradu uopšte, ali on je uporno ćutao. Pomislila sam da je „lud“, a verovatno je i on bio istog mišljenja u vezi mene. Kada sam konačno ugledala svoj startni broj na helankama, shvatila sam da sam na trci, te je i on konačno progovorio i objasnio mi kuda da se vratim na stazu. Još uvek se sećam njegovog zbunjenog izraza lica i nemih usana dok mu ja, sva vesela, postavljam pitanje za pitanjem – prepričava Marina.


 

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Članak se nastavlja posle reklama

Marina kaže da je sada zadovoljnija nego ikada i da su poslednje tri godine najlepši period njenog života. Avanturistkinja koja je oduvek čučala u njoj konačno je „izletela na površinu“. Ne kažu uzalud da život počinje izvan zone komfora.

Rekla bih da se moj život u jednom trenutku promenio, i to nakon prvog odlaska u planinu. Tačno je da je tokom trke veoma naporno, bolovi su jaki, mučimo se. Ali, ja te momente ne pamtim kao loše. Više kao smešne. Sa druge strane, naučimo mnogo o sebi, iznenadimo sami sebe svojim reakcijama u tim trenucima, i vremenom učimo da ih kontrolišemo – ističe naša ultramaratonka.

Ova neverovatna Beograđanka ima velike planove za budućnost. Na privatnom planu, sebe vidi kao majku dvoje dece koja navlači patike na noge, i sebi i njima, i odlazi u prirodu, iznenađujući prolaznike svojom smelošću da ostane posvećena i sebi i svom hobiju.

Pročitajte i… Imala sam divnog muža, decu i stan. I sve sam ostavila

Članak se nastavlja posle reklama

Pored toga, volela bi da sebe vidi na startu ultramaratona u Srbiji među više stotina drugih učesnika i smatra da je Srbija izuzetno lepa zemlja, a potpuno neiskorišćena, čak i u tom trkačkom smislu.

U Srbiji se veoma mali broj ljudi bavi ovim sportom ali, kvalitetnom organizacijom i dobrim marketingom, imamo mogućnost da dovedemo veliki broj stranih trkača… Radujem se što se broj trkača značajno povećao u odnosu na period kada sam ja počela. Svest o neophodnosti zdravog života popela se na viši nivo, i drago mi je što sam jedna od onih koja mlađima može biti primer – kaže naša ultramaratonka.

Za Beograđane, ali i sve ostale Marina Nikolić ima važnu poruku.

Onog momenta kad osetite da vas i sama pomisao na nešto usrećuje, samo napred ka tome, čak i kad glava kaže da ne treba! Krećući se za onim što nam izmamljuje osmeh, koliko god put bio težak, idemo samo ka svojoj sreći. Oslobodite se straha i poletite – zaključuje ona.

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje

Članak se nastavlja posle reklama

Tagovi: