Putovanje jednog pesnika iz Borče: Blud…
Pesnik, sebe skromno naziva amaterom i ponosi se time što je izbegao uticajnost. Ne verujemo mu, kao ni hiljade žena kojima poigra duša dok čitaju njegove reči. Reči. One koje nam svima prolaze kroz misli, ali ne umemo da ih izrazimo. Uz njegovu prozu i poeziju drhtimo, plačemo i zaljubljuemo se. Svaki put, iznova.
Blud…
Bili smo pijani
do bola ogrezli u strast i očaj,
nismo pričali o vremenu
niti o drugim lažima
kojima se ljudi služe,
kada žele nekoga da povale,
ne, mi smo se odmah prepoznali
videli smo naša tela
kako se divlje uzimaju
u najprljavijoj strasti.
Jedva smo dočekali
da se dokopamo ulice,
budemo napokon sami
tela pritisnutih
jedno uz drugo
sa životinjskim nagonom u stomacima
što su se rodiili s prvim pogledima preko dima i čaše.
Brzo je otkopčala moje pantalone
zarila nokte u moj potiljak
onako krvnički
kao što prava žena
to samo ume,
bez trunke morala
romantike
suvišnih reči
spajali smo tela
naslonjeni na zid
smrdljivog i zapišanog haustora
inije nas bilo briga što postoji šansa
da nas vide
da neko poviče
hej, vidi ove manijake šta rade,
ne, bolelo nas je uvo
živeli smo samo za trenutak
jer oboje smo znali
da je sve to što imamo samo sad
i samo ovde.