Tema nedelje: Reč ima…Džiboni

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Ko kaže da svaki blog mora da bude u istom stilu? Da nas ne bi ophrvala jesenja monotonija, ovog puta sam spremila iznenađenje… Intervju sa Džibonijem.

Minulih meseci Zlatan Stipišić Džiboni je nizao uspešne nastupe i sam i sa Oliverom Dragojevićem, s kojim je snimio album “Familija”.

Prve reakcije na spot za baladu “Udica” su upavo onakve, kakve se uvek očekjuju kad je reč o proizvodu uz koji stoji Džibonijevo ime, a pesma “Onako, od oka” već je izabrana za hit godine. U trenutku kad su pitanja za ovaj intervju krenula u Split, imao je dva zakazana koncerta u Sava centru. Samo dva dana kasnije, kad su nam stigli odgovori, već su se uveliko prodavale karte za treći. No, nije uvek bilo ovako…

Foto: Ivana Vučić

■ U Beogradu ste imali koncerte i krajem osamdesetih, u vreme dok ste bili u bendu Osmi putnik.U kojim hotelima ste tada spavali, gde ste išli na ručak?
Četo smo spavali u Unionu, ali uglavnom je to bio hotel snađi se druže. U tim vremenima smo bolovali od akutne besparice, a burek bismo pojeli na železničkoj stanici. Više puta su nas ugostile golege iz Pilota i Viktorije.

■ S kime ćete, kad god ste u Beogradu, otići na kafu, pa makar bili u najvećoj gužvi?
Kad god dođem u Beograd, vidim se sa Pecom Popovićem. Prijatelji smo dugi niz godina. On je bio prvi koji je bio spreman da za mene stavi ruku u vatru, a to su bila vremena kad se moj ugled vrlo nisko kotirao. Tako nešto se nikada ne zaboravlja. Postoji još nekoliko ljudi koji su u stanju da mi osunčaju i najoblačnije dane. Kad govorimo o prioritetima, staro društvo je uvek glavno.

■ Pričajući o Rolingstonsima, rekli ste da ako oni mogu da sve stignu, a stariji su od vas tridest godina, što ne biste i vi. Da li sebe, za trideset godina, vidite na bini ili na rivi, kako posmatrate pučinu?
Najvažnije je kako me vidi publika. Ako me oni budu videli na sceni, sigurnu ću tamo i biti. Ukoliko budu mislili da mi je mesto u domu za penzionere, ja ću svejdno biti na stejdžu. Držaću se i zubima i noktima za krhotine prohujale slave J

■ Kako sebe nagradite posle sjajnog koncerta, a šta uradite kad nije bilo onako kako ste želeli?
Nagrada je kad se posle koncerta osećaš fenomenalno, a kazna kad bi se najradije pokrio ćebetom po glavi. Postoje različiti unutrašnji i spoljni neprijatelji, koji ti mogu upropastiti koncert – od amaterskog razglasa do desetina petardi, koje padaju po biniti u priodu oko Nove godine. Na to se, stvarno, nije jednostavno naviknuti.

Foto: Ivana Vučić

■ U pesmi Sreća postoje stihovi: Sad sam slobodan od želja / I nema smisla sanjati / Na ljude se oslanjati. Kada ste naučili lekciju o tome da se ne treba previše oslanjati na ljude?
Svako od nas je napisao sopstvena pravila. Nekad ih se držiš, nekad menjaš i usavršavaš. Pišem pesme u skladu sa svojim raspoloženjem. U nekima su osećanja takva da mi se čini da bih mogao zagrlitii celi svet, a u nekima bih pobegao na pusto ostvro. Zvuči li vam ovo poznato? Valjda se svi ponekad osećamo i ovako i onako.

■ U jednom intvjuu ste rekli “Biti mislosrdan prema nekome ko ti je naudio je nešto što nije u ljudskoj prirodi. Zato, ako uspeš da u sebi nađeš milost, mislim da je to dar od Boga u čovekovoj duši”. Ovo je divna misao, ali nije je lako sprovesti u delo. Uspevate li?
Uz velike poteškoće! J Nisam ni jednostavan, ni lak čovek, ali uporno nastojim da ono najgore ne izađe na svetlo dana. Moje pesme nisu pametovanje, nego izraz vlastitih slabosti s kojima se borim.

■ Kad smo kod misli koje vredi zapamtiti, bio bi greh ne pomenuti onu vašeg oca Ljube Stipišića Dalmate, koja zvuči kao savršen savet – čoveče, vrati se sebi dok još imaš kome. Da li je bilo perioda kada ste odlazili od sebe?
Moj pokojni Ljubo je bio pravi umetnik, onako, arhetipski. Zanesen, vrlo poseban i svoj. Strahovao je da će estrada, onakva kakvu je on poznavao – površna, slatkorečiva i lukava – da izmeni moju neiskvarenu i maloletnu dušu. Nikad ga nije zanimalo da li sam uspešan ili nisam, da li sam na top listama prvi ili pedeseti, već jedino da li sam još uvek onaj isti čovek ili ne. On je moj najbolji prijatelj, kojeg sam ikad imao.

■ Od svega što ste nastojali da naučite kćerku i sinove, za šta vam je najdraže što su usvojili?
Drago mi je što su lojalni svojim pravim prijateljima. Uvek ih učim da nije toliko važno hoćete li uspeti u životu koliko je važno da vam život uspe.

■ Kad se ukuca “Džiboni, supruga“ google izbacuje dva naslova „supruga mi je saveznica i ljubavnica“ i „moja supruga je živa legenda“. To je sve. Da li ste nekad bili u iskušenju da prihvatite rubriku koja bi podrazumevala zajedničko slikanje, priču o porodičnom životu?
Ne, nikad. Moju Sanju znam od četvrtog razreda osnovne škole. Celi život smo bili prijatelji, pa smo tek posle mnogo godina počeli da se zabavljamo. Ni ona ni ja nemamo tajne iz prethodnih života. Znam da je to prilično neobično, ali eto, nama se tako dogodilo.

■ Pre pet godina ste ispričali da vi i supruga imate različite ukuse, te da biste – kad biste hteli da joj izjavite ljubav, a da joj pri tom ugodite – to uradili na koncertu Eni Lenoks, a kad bi bilo po vašem na koncertu Perl Džem. Da li bi danas bili aktuelni neki drugi muzičari?d
Možda još na koncertu Tom Jonesa, da mi ona zapeva You’re my sex bomb!

■ Koje vaše pesme posebno voli?
Sada ove najnovije – Udica i Nisi više moja bol, plus mnoštvo onih starih.

Foto: Ivana Vučić

■ Da li vam je žao što, svojevremeno, pesmu Zašto praviš slona od mene niste potpisali, već ste je tretirali kao dete dato na usvajanje?
Nije mi ni najmanje krivo. Napisao sam je mom prijatelju Dinu Dvorniku koji je bio muzički genije, ali je s rečima bio prilično nespretan. Osim te, napisao mu još petnaestak drugih pesama. Uvek sam pokušavao da, kao tekstopisac, uđem u njegovu glavu, da te reči idu uz njegovo lice, kao da ih je on napisao. Naš odnos sam posmatrao više kao prijateljstvo, nego kao profesionalnu saradnju.

■ Dešava li vam se da, kad pročitate stihove koje ste napisali pre petnaest-dvadeset godina, pomislite – šta mi je bilo?
Normalno je da ima pesama koije bih rado poslao na remont, a ima i onih u kojima ni danas ne bih promenio ni zarez. Ove druge su one koje pevam na koncertima.