Torba puna intime

Naslućujete, reč je o intimi. Ženskoj intimi! A Gaga je osetljiva na te stvari. Ona je od onih koje misle da u životu postoje zone u kojima je muškarcima pristup zabranjen. Kao što su, recimo, kuhinja i porodilište.

Definicija tajne
Kao i obično, pokušala sam da je smirim. Pobogu, rekla sam, živiš s njim tolike godine, šta ima loše u tome da ti zaviri u torbu. Pa ne nosiš bogzna šta u njoj! „Uf“, puhnu ona. „Ni ti me ne razumeš. Nije u pitanju nikakva tajna. Da me je pitao: ‘Ženo, daj da vidim kakve to džidžabidže nosiš u toj svojoj torbetini’, i sama bih mu rekla, ali da uzme da sam trkeljiše… Pa to me izluđuje. Osećam se loše, kao da mi ne veruje. Kao da nešto krijem…“ Pa kriješ li, upitam ja. „Neee… samo poslednji izveštaj iz banke za kreditnu karticu.“ Podigoh značajno obrve. Samo to?! „Pa, dobro“, odmahnu Gaga rukom. „Ne mora on baš sve da zna.“ Malo-pomalo, eto diskusije… Četiri žene, sa svojim vezama i vezicama, torbama punim intime i pitanje – šta se, ni u kom slučaju i ni za šta na svetu, ne deli u vezi? Tačnije, postoji li nešto što sme da bude naše i samo naše i što niko neće ni pomisliti da nam dira ili se to ipak smatra sumnjivom tajanstvenošću? I da li u vezi, uopšte, sme da bude tajni?

Iskreno – oči u oči

„Ne podnosim kad mi uzme mobilni“, reče Nina. „I kad mi gleda dolazeće, odlazeće, primljene, propuštene… Pa onda krene unakrsno, ko ti je ovaj, ko ti je onaj, kako to misliš drug, tebi su svi drugovi… Dobro, to svi rade u početku“, složi se Nina. Kako to misliš, svi, upadam ja zblanuta. Jeste da u vreme Vladinog i mog početka nije ni bilo mobilnih telefona, ali nešto se ne sećam da je uzeo moj imenik i ispreskakao me po abecednom redu. „To je loše“, umeša se Gaga. „U samom startu je loše. Prvo, hoće sve da znaju, a onda im se to što im kažeš ne sviđa. A ako se braniš ćutanjem, opet ne valja.“
Telefonske brojeve, poruke – to treba rešavati na samom početku. Ako vidiš da veza ide ozbiljno, posadiš ga ispred sebe, pogledaš u oči i kažeš. Slušaj, dragi, takva i takva stvar. Da se razumemo, prvi nisi. A ako želiš da budeš poslednji, postoje neke stvari koje moraš da znaš. I onda mu ispričaš sve po redu. Pa ako mu se ne sviđa, molim lepo.

Bivše veze, uspomene…

Svi smo mi ličnosti za sebe, zaključih mudro. I svi imamo neke svoje prošlosti. I svoje tajne. I svoje uspomene i pisma i stare slike… I nije OK tražiti od nekog da se toga odrekne. Ljudi smo, valjda treba da poštujemo jedni druge.
„Molim?“, prekide me Gaga. „Kako smeš to da kažeš, kad si ti prva cepala slike njegovih bivših i bacala ih kroz prozor? Sećaš se toga?“ Gutam knedlu. Da, sećam se, kako da se ne sećam. Kad sam pohisterisala i sve zafrljačila napolje… Ali to je bilo na početku… Uostalom, nisam ja tražila da on to pobaca, samo da skloni od mene. Nije gospođica Bivša morala da se čuva u pregradi s potkošuljama. Ko ne bi poludeo? Svaki put kad mu ispeglam majice i krenem da ih slažem, ona me dočeka… Pa ne ide… Ne ide.
„Ja sam spalila sve svoje stare dnevnike“, reče Caca. „Čak i one iz osnovne škole.“ Molim, zagraktasmo sve tri uglas. „Mislila sam, to je to, sad si s njim i tvoj život pre njega ne postoji. Sad mi je žao. Baš mi je žao.“ „Kako si mogla?“, prekori je Gaga. „To je kao da si odstranila deo mozga. Srca. Lobotomija, razumeš.“ „Nije imao pravo da to traži od tebe.“ „Nije tražio“, reče Caca. „Sama sam to uradila. Iz straha da ga ne izgubim.“
Mogla si da doneseš kod mene, rekoh predustretljivo. Sledeći put kad ti padne na pamet takva glupost, da znaš da kod mene ima mesta u špajzu. Diskrecija zagarantovana. Vlada ne čita ni moje dnevnike, a kamoli tuđe. On ti je operisan od toga. Uostalom, zna da nemam šta da krijem. Što mislim, to i napišem, a što napišem to i kažem.

Ženski razgovori
„Može sve, i da mi pretura po kući i da mi otvara frižider, ali ne dam da mi dira mobilni. Alergična sam na to. Šta koji moj ima da čita moje poruke? To što se ja dopisujem s kolegom s posla je moja stvar. Ako hoćete, poslovna tajna. A ne da moram da pišem u šiframa i čim vidim ‘message sent’ – da klikćem na ‘delete’, da slučajno dragi ne bi šta posumnjao?! Ma daj, molim te… To su sve kreteni! Uostalom, jedno je s nekim podeliti krevet i doručak, a drugo ceo život.
Dakle, pod jedan – mobilni. Pod dva, i fiksni ako insistirate. Na primer, ne podnosim kad uveče opalim s Gagom po telefonu pa se rastoročemo, a on me posle pita: ‘O čemu ste pričale’. Otkud znam, ni o čemu… ‘Kako, ni o čemu, pričale ste sat vremena.’ Pa tako lepo, ni o čemu. Gaga išla da kupi one s krilcima, pa nije bilo s krilcima, pa uzela tampone, ali joj prošlo… Mislim, zar ih stvarno zanimaju te stvari?! Mene ne zanima da li se on brije ‘extra sensitivom’, ili koristi onaj s dve oštrice ili tri, ili šta već… Stvarno me ne zanima… Evo, majke mi“, bila je odlučna Nina.

Šta je čije…
Bračni zavet je kriv za sve. Tamo ti kažu da ćete da delite sve, i dobro i zlo, i onda to ljudi doslovno shvate. I onda nastaju problemi. Moj mobilni postane naš mobilni. Moj novac, naš novac… Ali zato je usisivač samo moj, „domestos“ je samo moj… Ne može sve ni da se deli.
„Ma i to s novcem je glupost“, reče Gaga. „Samo ja da zarađujem, a zajedno da trošimo, pa gde to još ima? I nerviraju me parovi koji svakog prvog obe plate na kamaru, pa kako kome treba – uzima. Mi smo to jednom probali, ali nije išlo. Uzimala ja, uzimao on, do 15. nije ostalo ništa. Nismo imali za struju jer je on kupio najskuplju mašinicu za pecanje. Ovako, svako ima svoje prioritete i niko nikom ne zaviruje u novčanik.“
Dobro, devojke, da rezimiramo. Mobilni, fiksni, novčanik… Šta još? „Pinovi kartica“, seti se Gaga. „Ne želim da ih delim s njim. Da ne dođem u nezgodnu situaciju da mi na kasi odbiju autorizaciju.“ „Tamponi, ulošci. Dnevnici“, reče Caca. „Stare slike, pisma, uspomene. Pasvord za imejl“, dodade Nina. I bankovni račun. Račun za mobilni, rekoh. Ako je sam ištrikao toliki račun, neka ga sam i plati. A fiksni delimo. Ionako ne silazi s Interneta. Pa, šta je, šta me gledate?!
„Ja ne dam moju teglu s eurokremom“, reče Caca. „Ako će da jede, neka kupi. A ne kad meni šećer padne, otvorim, a ono, nemaaa…“
„Ja ne dam svoju torbu“, ponovi Gaga. „Ne dam, čak i ako u njoj nema ništa. Moja torba je moja torba.“
„Ja ne dam mobilni“, potvrdi Nina. Ne dam svojih pet minuta, rekoh. Ako napunim kadu, ne želim baš uvek da je delim s njim. Ako depiliram noge, ne treba mi publika. A što ne volim da me gleda kad se šminkam, ježim se, eto! Uvek zabrljam kad mi on uđe u kupatilo…

***

Istog dana izložila sam Vladi svoj elaborat o negovanja kulta ličnosti u vezi. To što smo zajedno, ne znači da postojimo isključivo kao MI, je l’ tako? Ja sam i dalje ja, ti isto. I nema ničeg lošeg u tome. Samo se nesigurni tipovi tako patološki vezuju. Ako smo zajedno, ne znači da treba da žrtvujemo sopstveni identitet. Ti i dalje ostaješ ti, zar ne? Istina, kad se dvoje ljudi vole, onda je nekako normalno da dele mnogo toga, ali čak i tada postoje stvari koje ostaju samo naše. Moje i tvoje, razumeš. Ali većina ipak postaje naša, zar ne Vladimire?! Na primer, nemam ništa protiv da s tobom ponekad podelim one krpe za prašinu, to je isto sve naša prašina… ili one naše neplaćene račune za struju, i registraciju za naš auto. Šta radiš to, Vlado? „Ma, tražim.“ Šta tražiš? „Tražim moj daljinski.“ Misliš, naš daljinski.

Foto: Mladen Sekulić