Kako je Jovana našla novog bradatog dečka i jednom piscu uništila dan

Marko Vidojković, pisac

Kako sam otvorio oči, javilo mi se da će tog dana sve poći po zlu. Kada sam pogledao u mobilni, shvatio sam da me osećaj nije prevario. Na ekranu se nije videlo ništa, a bio je cele noći priključen na punjač. Pritiskao sam njegova jedina dva dugmeta do iznemoglosti, da bih, kroz nekoliko minuta, priznao poraz. Posle četiri godine, konačno je crk’o!
Otišao sam zatim u kupatilo, gde sam utvrdio da u tubi više nema ni traga paste za zube. Kako je to moguće?

Na svaki trag smanjivanja zapremine sadržaja tube reagovao sam tako što sam ostavljao malo za iduće pranje, posle koga ću kupiti novu pastu.
Zatim sam pokušao da operem sudove, ali mi se već prvi tanjir slomio u rukama. Krv je potekla, a ja sam hitro kažiprst stavio pod vruć mlaz i tamo ga držao nekoliko sekundi. Ali, krv je nastavila da teče. Bila je to sitna posekotina, upravo onakva kakve prave tanjiri kada se polome dok ih pereš, a ja sam se mašio za ubrus – ne bih li nekako ograničio površinu krvarenja. Umesto ubrusa, tu je bio samo njegov kartonski kalup, braon i neveseo. Na flaster sam znao da ne mogu da računam, jer ga nisam imao ni kad sam se prošli put posekao, nožem, dok sam ljuštio breskve.
Toalet-papira je, srećom, bilo, pa sam uspeo da jednim troslojnim listom pokrijem posekotinu. Obukao sam se i izašao napolje. Ušao sam u auto, koji nije hteo da upali. Kako, čoveče, kako?! Pa još juče si poput vihora leteo beogradskim ulicama, sipao sam ti benzina za čak dve hiljade dinara, zašto si me izdao? Dešavale su se te mučke izdaje i ranije. Zbog toga sam već godinama unazad bio član Auto-saveza, koji bi ga u tim slučajevima besplatno odšlepao kod majstora derikože.
Ali, da bih pozvao AMS, bio mi je potreban telefon. Pohitao sam Bulevarom ka pijaci kod Cvetka. Bila su tamo barem tri servisa za mobilne telefone – nisam ni pedeset metara prešao, kada sam ispred sebe ugledao Jovanu s nekim… pa, balavcem, u suštini, kako, držeći se za ruke, koračaju prema meni. Ovome je bilo jedva dvadeset leta, ali je svejedno uspeo da pusti bradu poput drvoseče, dok mu se iznad čela njihao talas kose, a la Džastin Biber. Bio je to konj, zapravo ždrebac, od metar i devedeset, i ja sam ga odmah zamislio kako predano uzjahuje malenu Jovanu, dok ona pod njim stenje, pišti i krcka, uživajući kao nikada pre. Tek tog trenutka prošlo mi je kroz glavu kako mi se nije javljala već nedeljama.
Toliko je bila zablentavljena da me je primetila tek kad sam im se obratio:
”Dobar dan.”
”Iju, vidi ga”, zaprepastila se i pružila mi ruku kao da smo na partijskom sastanku 1983. ”Zdravo, ovaj, ovo je…”, počela je da me predstavlja, ali ju je mlađani lumberseksualac ispustio iz svojih ručerdi i počeo da me drmusa za ramena.
”Ovo je najveći car na svetu!”, dreknuo je mekim kmečećim tonom. ”Majstore! Obožavam te! Obožavam sve što pišeš, obožavam sve što izgovoriš! Ti si, čoveče, Mesija!”
”Eh, sad, Mesija…”, uvijao sam se sa pod stiskom njegove šake, koju je, nauljenu prethodne noći, možda gurao i u Jovanu.
”U najmanju ruku!”, razdragano je zameketao i zagrlio me, kao oca na samrti. Uronio sam u njegovu bordo rolku i našmrkao se njegovog slatko-kiselog parfema nepoznate marke. ”Zašto mi nisi rekla da ga znaš?”, razdraganim glasom zamerio je Jovani.
”Ovaj…”, zamucala je, a ja sam, istrgnuvši se iz njegovog zagrljaja, odgovorio:
”Ma i ne znamo se tako dobro, gotovo površno. Kupovao sam neke lekove kod nje. A vi ste momak i devojka?”, pitao sam, a oni su se pogledali.
”Pa…”, zbunio se on, ne znajući koji bi odgovor bio po Mesijinom ukusu, a ona ga je crveneći pogledala.
”Ma, zezam se. Ej, moram da žurim, riknuo mi telefon, a bez telefona sam kao bez mozga. Izvinite, ćao”, otkačio sam ih, ostavio iza sebe i vratio se predivnom trotoaru, punom smeća, prošaranom senkama što su pravile krošnje drveća kroz koje se probijalo jesenje sunce.
”Jebote, mogli smo da se fotkamo…”, čuo sam mladog bradonju iza sebe i ubrzao korak.
U servisu, debeli, odlično raspoloženi majstor izvadio je bateriju, vratio je nazad, uključio telefon i – ovaj je proradio.
”Dešava se. Možda te i prisluškuju, ne bi me čudilo”, razdragano mi je saopštio.
”Koliko sam dužan?”
”Ej, ne zezaj me. Kad bude bilo šta da se popravi, biće šta i da se naplati.”
Izašao sam na ulicu i uputio se ka samoposluzi da kupim ubruse i pastu za zube. I voćni jogurt, baš bi mi dobro legao. Dobro, hajde, i flastere. Stigla mi je poruka. Od Jovane.
”Izvini, stvarno mi je glupo što si se ovako upoznao s Radošem.”
Pritisnuo sam dugme, ono sa strane, i telefon se isključio.

U AKTUELNOM BROJU ČITAJTE Kako je bilo Jovani kad me je na sajmu knjiga ulovila s čitateljkom na zadnjem sedištu…