Kako sam posle samo jednog „pogleda u objektiv“ postala prava JA

Piše: Mina Stamenković, novinarka portala „Lepota i zdravlje“

Nedavno sam sa drugaricom bacila pogled na jedan sajt koji nas je obe očarao. Sedele smo kao omađijane i posmatrale fotografije jednog poznatog svetskog fotografa i potpuno izgubile kompas o stvarnom životu. Žene koje su se smenjivale izgledale su kao sa druge planete, a nas dve gledale smo u ekran, bez trunke šminke, u nadi da će neka od njih „iskočiti“ i baciti nas među neke svoje lavove.

Savršeno našminkane, odevene u najskuplje haljine (nije uvek slučaj), sa jednim istim izrazom lica pozirale su kao da im od toga zavisi život. Naravno, one su manekenke i to im je zaista posao. Ko je meni kriv što svakodnevno sedim u dubini kancelarije, kucam po tastaturi i pokušavam da svoj život iskreiram onako kako znam.

Obe smo imale osećaj stida. Činilo nam se da nikada nećemo umeti da gledamo tako kako one gledaju, da nećemo umeti da stanemo, sednemo, naslonimo se onako kako one to čine. Činilo se i da nećemo umeti da uživamo u zagrljaju muškarca kao one.

Guliver/Getty Images

Članak se nastavlja posle reklama

Na svakoj od fotki bile su potpuno drugačije. Verovatno na „komandu“ lica sa druge strane aparata one su radile i pomerale se, a nama sa ove strane ekrana to izgleda besprekorno i neponovljivo. Upeglane, bez viška, bez borica, nepravilnih crta koje svaka od nas poseduje, šepurile su se kao da samo nas izazivaju. Ozbiljno sam se zapitala da li sam dovoljno lepa, dovoljno zgodna, dovoljno reprezentativna u svojoj koži…

Pa, da li sam?

Iskakale su zgodnice jedna za drugom, a ja sam sve više zalazila u svoje dubine i pokušavala da zamislim sebe ispred te „kutijice“. Bezuspešno sam pokušala da se zamislim – kako bih uopšte znala da stanem ispred objektiva i učinim ono što bi fotograf tražio od mene? Šta bih mu rekla i na koji način bih nadoknadila svoje (ne)umeće?

Guliver/Getty Images

OK. Razmislila sam nekoliko trenutaka i ozbiljno bila ljuta na sebe. Bila sam ljuta jer očigledno ne verujem sebi dovoljno i ne umem da se predstavim drugima u svetlu koje me zaista obasjava.

Pročitajte i… Mina je sa porodicom izbacila meso iz ishrane. Sa dobrim razlogom

Ja sam predivna osoba. Ja sam lepa osoba. Ja sam dobar čovek. Imam savršene crte lica. Ponosna sam na svoj nos koji ne bih menjala ni za šta na svetu. Zahvalna sam što sam skladno građena i prirodno nemam onaj višak koji muči mnoge žene, a s druge strane ne mogu da se ugojim, koliko god da jedem. Jednostavno ne mogu. Mnoge drugarice mi na tome zavide, a ja i dalje „patim“ jer nemam to što imaju one.

– Eeeeeej – bio je to ozbiljan povik iz dubine duše.

Pa ja sam savršena onakva kakva jesam. I želim da budem. Verujem da su i ove manekenke koje sve vreme posmatram sa nekakvom slatkoćom na licu, jednako vredne i dobre osobe, a ovo je samo njihov način da kreiraju svoje živote. To definitivno nije moj svet i zvanično ne bih umela da plivam u njemu. Pa zašto bih im onda zavidila i na čemu?

Guliver/Getty Images

Toliko puta sam imala prilike da čujem kako su žene upropastile svoje telo zbog toga što su želele da izgledaju kao neko ko nisu i onako kako im Bog nije podario. Iskreno, nemam ništa protiv sitnih korekcija, ali postoje dame koje kada koriguju telo, koriguju i svoj duh – a to najčešće ne ide jedno s drugim. Prosto, ne ide.

Budite svoji, prepoznatljivi, makar i u moru sličnih, ali prepoznatljivi. Zavirite u sebe, pronađite svoje vrline i ne ugledajte se na tuđi život, tuđu šminku, osmeh i sjaj u očima. To nije vaš sjaj i nikada neće ni biti.

Ptičicaaaa i osmeeeeh 🙂

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje