Oko mene svi su pomalo nesrećni. Da li malo nesreće čini život vrednijim?

by | januar 19, 2017
Foto: Privatna arhiva

Piše: Irena Jovanović, tv lice (Foto: Privatna arhiva)

Tu oko praznika silna se gizdavost nadvila nad našim glavama, ne da lošim mislima da se gnezde u životima koje smo koje čime zatrpali, vođeni još neproklamovanom mantrom „bolje da je nevažno nego da je loše“.

Došlo je vreme za rehabilitaciju samoće. Ta praznična jeres modernog doba „biti sam“ mogla bi, nužda nalaže, da promeni značenje. Na skali vrednosti izbrisana, samoća ima, itekako, veliki značaj. Dokoličarenje u sebi svojstvenom, prijatnom i prirodnom ritmu moglo bi da godi mnogo više nego traćenje na stotine sati zarad jedne, suvisle, filtrirane forografije na društvenoj mreži koja će dobrano da zamaže oči drugima, a najposle i nama.

Ako je dosta bilo laži, kao što kažu, trebalo bi to sami sebi da priznamo. Lista belih laži se toliko proširila, da je u međuljudskim odnosima fiktivno postalo jedini održivi milje. U suprotnom nas razdvajaju ponos, čvrsti karakteri, važne ambicije, razumevanje tuđih potreba i druge civilizacijske tekovine koje smo uposlili na uštrb zdrave komunikacije.

Oko mene, svi su pomalo nesrećni. Da li je tako kod svih, da li pomalo nesreće čini život vrednim, vrednijim? Zauzdani kao konji pred trku. Vrhunska elegancija kao stav za napor koji sledi. Tako vidim izazove. Ne ulazi u iskušenje, ali prihvati izazov. Ako si kadar za više, od tebe se više traži i makar ti se isto toliko daje. Najmanje je vremena za analizu.

Članak se nastavlja posle reklama
Foto: Pixabay.com

Foto: Pixabay.com

Treba da se veruje, ali mora se imati u šta. Mi pojurismo u dobrobiti potrošačkog društva, a jašemo uz zaborav. Menjamo jedno za drugo, čak i žabe za babe, veru za neveru. I tu je čitava zavrzlama. Lakše je verovati u opipljivo i vidljivo. Ono, ipak, ne podiže duh. U globalnom selu otvoreni su svi frontovi. Materijalnim ću te, materijalnim ćeš me. I lajfstajl postaje sam sebi cilj. A stil života je poseban osećaj koji su poznavali Tesla i Koko Šanel, Selindžer i Virdžinija Vulf i junaci poput Poaroa ili Grušenjke, čak. U svakom stilu je unikatna preciznost svojstvena baš toj osobi o kojoj govorimo. Zašto je danas u paukovoj mreži toliko istih bubica? Bagovi u mreži. Zvuči kao greška. Je li strah od individuacije toliko veliki da neće dozvoliti rehabilitaciju osamljivanja? Ako vi odlučujete, kako biste sami sa sobom? Da li biste?

Zaljubljenici u sitna zadovoljstva su, ne zaboravimo, često kadri za velike stvari.

Članak se nastavlja posle reklama

Tagovi: