Tema nedelje: Šta se to desi, pa više ne možemo da se prepoznamo?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Moja dobra drugarica je postala mama još dok je studirala, tako da je njen sin pre par dana proslavio već 26 rođendan. Budući da je bio prva beba u širem društvu, kolektivno smo pratili njegovo odrastanje, uključujući i manje ili više ozbiljne veze. Dok je bio na prvoj godini fakulteta, imao je veoma simpatičnu devojku – ambicioznu, veselu, lepo vaspitanu… Trajala je ta priča tri semestra, a onda se završila. Danas je se ne bismo ni sećali da, sticajem okolnosti, tu devojku nedavno nisam srela na nekom događaju.

Još uvek je vrlo komunikativna i dobro izgleda, ali… kao da to više nije ista osoba. Taj utisak su mi dopunili njeni twitter i instagram profili. Au, kakva je tu žurka! Danas, sigurno, ne bi mogla da bude izbor sina moje drugarice. Razmišljajući o tome koliko se neki ljudi vremenom promene, setila sam se da mi je svojevremeno nekadašnji dečko pričao kako razmišlja da se učlani u političku partiju koja, da ja mogu da odlučujem o tome, ne bi ni postojala. Slušala sam ga i pitala se da li bismo uspeli da “sklopimo” zajedničkih nedelju dana, da su tokom naših fakultetskih dana političke teme bile toliko aktuelne, kao što su već dugo.

Slične stvari se dešavaju i u prijateljstvima, pa čak i u poslovnim saradnjama. Prošle godine sam čula za nekoliko prekida ortakluka, a činilo se da će ti ljudi imati zajedničke firme sve dok one budu postojale. Šta li se desi, pa oni koji su nekad imali iste poglede na posao, više ne mogu zajedno. Interesantno je da se i tu, pre ili kasnije, pojavi pitanje – kako sam, uopšte, mogao ili mogla da s njim ili njom nešto zajedno radim? Sledeća je konstatacija – mi smo kao nebo i zemlja ili nešto slično.

Zaista, kako je moguće da se vremenom baš toliko promenimo? Uvek ćemo reći da smo mi ostali isti, a “ona druga strana” je postala neprepoznatljiva, ali sigurno nije tako. Malo po malo, postajemo nešto bitno drugačije nego što smo bili pre desetak godina, a nekad je za transformaciju dovoljno i mnogo kraće vreme. Doduše, bilo bi glupo da zauvek ostajemo isti, jer bi to značilo da ništa ne učimo, pa i ne kapiramo, ali… pitanje je u kom pravcu i u kojoj meri se to dešava.

OVDE pročitajte tekstove Brankice Treskavice iz serijala TEMA NEDELJE.