Jedan san i jedan Njujork od koga se nikada neću oprostiti…

Piše: Željana Ostojić

“Izvinite, da li imate vino?” Dozivam stjuardesu koja je bila nekoliko redova ispred mog sedišta. Pomislih na čašu do vrha, iako znam da će i ova jedna do pola biti loš izbor. Toplo vino iz tetrapaka u plastičnoj čaši? Složićete se da baš i ne zvuči obećavajuće.

„Ma, hajde… Nisi se rodila u biznis klasi, možeš ti to…” Tešim se. Svakako, ni gorka vodica koju u avionu nazivaju kafom ne bi bila bolji izbor.

Dakle, od dva zla biram ono veće i ironično nazdravljam za tu lošu naviku.
Nakon dve nedelje putovanja po Americi i prethodna četiri meseca rada, sada sam tu, u onom istom avionu koji me sada iz Njujorka vraća do moje početne tačke. Srbije. Neopisivo sam želela da zagrlim svoju porodicu.

Pročitajte i…Da li si srećna u skupoj garderobi, sa perfektnom šminkom i izmučenim telom od dijeta?

Nedostajanje nije moglo da se meri ni hiljadama kilometara koliko smo bili udaljeni. Najviše me je lomila potreba da konačno zagrlim nekog svog, nekog koga poznajem duže od mesec dana i da se osetim sigurno. Ali, nekad je život kocka, zar ne? Ne možeš da imaš sve. I dok mislim na susret sa svojom porodicom i prijateljima, Njujork postaje sve dalji… Da li ću se ikada vratiti? Za samo par minuta postao je mala tačka u okeanu. Srce mi je snažno lupalo. Zatvaram oči, otpijam veliki gutljaj i čitavim telom osećam oporo vino kako se meša sa tugom, sa jednim okrnjenim snom koji se rasipa kao pesak među prstima i ne možeš mu ništa. U jednom trenutku imaš punu šaku, a već u sledećem… Ma koliko snažno stiskao pesnicu… Ne može… Ne vredi… Za neke stvari potrebno je mnogo više od grčevite želje.

Foto: Pixabay

I dok se borim sa mlakim vinom u nadi da ću se opustiti, vino se bori sa mnom jer ja ne popuštam. Glava počinje da me boli od hiljadu misli i napora da ne zaplačem. A možda je ipak trebalo…? Da sam samo postupila drugačije… Ipak, toliko sam se trudila… A šta ako…? Nisam mogla da zaustavim misli, one najgore vrste.

Razmišljam koliko će mi samo nedostajati njujorška jutra… Mogla sam satima da se motam oko zgrade „Njujork tajmsa“, iz prikrajka posmatram novinare i prisećam se svojih prvih studentskih dana. Gledajući u “Sedu Damu”(kako još Amerikanci nazivaju Tajms), kroz glavu su mi prolazila sva pravila pisanja vesti, čuvena obrnuta piramida, kodeksi… Moja rutina da svako jutro pre fakulteta siđem stanicu ranije, kupim dnevnu štampu i sa glavom u oblacima uputim se ka amfiteatru, zamišljajući da idem u redakciju. A sada stojim tu, ispred ove čuvene novinske kuće i srce mi na trenutak preskače.

Foto: Privatna arhiva

Članak se nastavlja posle reklama

Osetila sam istu onu iskru kao i pre pet godina kada sam ushićeno nazvala mamu da joj saopštim da sam prvi ispit položila sa desetkom. Niko srećniji od mene. I dok sam se prisećala šta sam sve želela i šta sve mogu da postanem, jedna novinarka u žurbi slučajno me okrzne ramenom. Po akcentu i izgledu rekla bih da je iz Indije. U znak izvinjenja podigla je ruku i u toj gužvi uspela sam samo da čujem “so…” preostala slova pojela je gužva. Ma, u redu je, dugujem ja sebi veće izvinjenje. Na njenom licu jasno sam mogla da pročitam Sinatrinu If I can make it there, I’ll make it anywhere. It’s up to you, New York, New York.

Foto: Pixabay

Stroga punđa, zalizana kosa, crne pantalone sa širokim nogavicama i strukirani blejzer nestali su u masi. Kada više nisam mogla da vidim nju, na staklenim vratima zgrade posmatrala sam svoj odraz: u jednoj ruci velika kesa puna suvenira, a u drugoj raširena mapa grada. Ja sam ipak samo turista. Poslednji put podigla sam pogled ka vrhu zgrade i zamišljala kancelarije koje umesto zidova imaju velike prozore, pogled na grad kao sa razglednice i miris ugleda, moći i uspeha. Koliko sam samo želela da ostanem…

„Da li biste želeli još vina?“ Trgnula sam se. Usiljeni osmeh stjuardese podsetio me je koliko je ono lošeg ukusa.

„Ne, hvala… Ovaj put ne. Čaša vode bila bi sasvim u redu.“ Vreme je za trežnjenje. Duboko sam uzdahnula i na površinu izvukla misao koja se sve vreme vešto krila – svojim izborima gradiš svoju budućnost.

I to je tako. Imala sam izbora. Uvek imate izbor. Uprkos svemu, ovaj put nisam želela da idem glavom kroz zid. Pokušavam da se rešim loših navika. I boli, o dođavola koliko boli…! Znala sam da sada nije vreme da napustim sve i započnem neki novi život sama sa dva kofera. Bar još uvek ne… Nije lako kad moraš da obuzdaš emocije i savladaš preveliku želja koja blokira razum, onu želju od koje se izgara i za koju bi rado izgoreo. Nije tu sada moje mesto, to mi je bilo najteže da priznam sebi.

Foto: Guliver/Getty images

„Skini štikle, mala… Čeka te jurnjava po novosadskim ulicama i dugi redovi u pošti.“ Obuvam patike i gledam kako avion sleće na dobro poznato tlo. Nije kraj. Znam, srešćemo se ponovo, grade moj… U nekoj novoj i boljoj priči… Obećavam.

P. S.
Oprostite sebi za sve one prilike koje smatrate propuštenim i verujte, na kraju ipak ne možete da skrenete sa svog puta, nešto će vas vratiti na stazu. Svoju trku ne možete da izgubite.