Ivanin rečnik ludih tridesetih: Ć kao CIAO, BELLA
Obično za vreme praznika u grad se vrate mnogi od onih koji više ne žive u njemu. Koliko god veliki ili mali bio rodni grad, sa mnogo, ili bez ikakvih mogućnosti, nekima će biti tesan, dosadan, nesrećan…
Jer ne postoji univerzalna mera skučenosti i kiseonika potrebnog da bi se slobodno disalo. A ljudi su po prirodi slobodni, pa kada se osete kao u kavezu, odlaze da traže svoje parče neba.
Tako u vreme Božića, ili tokom letnjih ferija, u popularnoj gradskoj kafani (nikako ne mislim na zadimljene rupe sa orkestrima na struju i pevaljkama, gradske kafane su mesta gde se sastaje i razgovara fina gospoda – znam, prevrnuli ste očima, ali ja iskreno verujem u takva mesta i u takve ljude, ima nas, hvala bogu, i ovde i svuda), skupe se „dobrovoljni izgnanici“ iz grada. Bivši sugrađani, sada stanovnici nekih drugih regiona i svetova, ispijaju kafu i vino, svako u svom ćošetu, kao kada smo bili klinci iz komšiluka i vikendom izlazili u tu istu gradsku kafanu. Smeh zvoni, energije se prepoznaju i skladno mešaju. Mesto je, posle toliko godina, dobilo novi arhitektonski šmek, što se slobodno može reći i za svakoga od nas. Art nouveau na naš način – inspirisan, po definiciji, prirodnim oblicima i strukturama. Jer takvi smo sada mi – oslobođeni i svoji.
Dok sam se, obuzeta tom posebnom vrstom zadovoljstva i topline što opet oko sebe vidim draga lica, smeškala i ushićeno otpozdravljala starim drugarima, neko mi se od pozadi bukvalno obesio na ramena.
„Ciao, bella“, začuh poznati promukli glas, samo sa još više duvanskog baršuna nego pre, sredovečno šmekerski. Nisam ga čula deceniju i duže. Bio je to komšija Luka, bivši srednjoškolac, nekad dugokosi roker, bubnjar, u crnom kožnjaku i crvenim starkama, koga smo zaljubljeno gledale sve mi iz osnovne. Mene je baš gotivio, znala sam to, ali kao malu komšinicu (nikad više od toga). Okrenula sam se i samo mu upala u zagrljaj. Drugarski ( nikad više od toga). Kosa je sada bila italijanski ležerno podšišana, on kao okupan Gucci Guilty parfemom, osmeh širok, biserno beo, ramena koščata, šal od svile. Od buntovnika Luke ostao je samo baršun u glasu. Italijanska škola od glave do pete. Čula sam da je već dugo u Rimu.
„Ćao, Luka“… I tako se razvezala priča. Sa još nekoliko zajedničkih drugara pili smo blago gazirani Lambrusco , koji je susretu dao blago svečarski ton, smejali se, zaboravili na poslove, decu, trku, kredite, račune, rutinu, ovde i tamo…Kako je lepo biti mlad, a slobodan.
I zato, kad god dođe vreme velikih praznika ili letnjih ferija, pevušim u sebi Lukinu slobodarsku himnu „Bella ciao“, srećna zbog svih nas koji smo otišli i pronašli svoje parče neba, još srećnija što je na našim mapama isto mesto upisano crvenim flomasterom, da ne zaboravimo da je i vraćanje čin slobode.