Upoznajte Aleksandra, koji je dokazao da se prijatelji “lajkuju uživo”
Sigurno ste na televiziji ili internetu videli reklamu za Nescafe 3 u 1, koja ima slogan “prijatelji se lajkuju uživo”. Verujem i da vam nije promakao bar neki od niza podataka, koji pokazuju koliko mladim ljudima u Srbiji znače društvene mreže, a koliko pravi kontakti. Drugi put ćemo se i mi baviti tom temom, a danas ćemo upoznati momka koji je, u tim spotovima, odlučio da uživo upozna svoje prijatelje sa fejsbuka. Reč je o novosadskom glumcu Aleksandru Milkoviću, koji – od svojih 750 FB prijatelja – poznaje između 80 i 90%.
Razgovarala: Brankica Treskavica
■ Šta bi trebalo da o tebi znamo, osim da si rođen ’88. godine, da si diplomirao glumu, da živiš u Inđiji…
Osnovnu I srednju školu sam završio u Inđiji, ali sam u Novom Sadu prvo upisao prava, pa godinu dana kasnije glumu. Sada živim u Novom Sadu, a igram u Srpskom narodnom pozorištu, u Narodnom pozorištu u Somboru, u pozorištu Boško Buha… Jedan sam od osnivača udruženja ”Artfrakcija”.
■ Negde sam pročitala da si ljubitelj stripova. Kojih?
Dok sam bio mali, čitao sam uglavnom Zagora, Komandanta Marka, Marti Misteriju… Sve je to tada bilo aktuelno, ali sam ostao zaljubljenik u Dilana Doga. Često imam utisak da sam glavni junak upravo tog stripa, pa bih zato voleo da u budućnosti igram upravo taj lik. Privlače me fantastični svetovi, ali mi i otežavaju snalaženje u ovom realnom. Mislim da određene zasluge za to moje interesovanje imaju Hari Poter i Gospodar prstenova, uz koje smo odrastali, s tim što ne smem da zaboravim ni Ratove zvezda.
■ Šta ti je u njemu najteže?
Vaspitavan sam po (bar ja tako mislim) ispravnim moralnim principima i sistemu vrednosti, ali danas to nisu dominantna mišljenja. Začuđen sam i zbog stepena implementiranosti politike u svaku sferu života. Uprkos svemu, želim da verujem da se rad i neke dobre stvari uvek isplate. Nadam se da, na kraju, ipak one isplivaju, a kad se to ne desi preispitujem sebe umesto okolnosti. Ne mogu da prihvatim da na toliko stvari ne mogu da utičem. To me “guši”, jer želim da se ja pitam.
■ Kako si odlučio da napraviš stand-up komediju?
Kad sam imao 11 godina, u novogodišnjem programu sam video Dejv Alenov nastup. Jako mi se svideo. Budući da sam važio za glavnog zabavljača u razredu, a kasnije na Akademiji (mada sam ih često ubijao u pojam) poželeo sam da jednog dana napravim nešto svoje. Mislim da stand up ne treba da bude čisto pričanje viceva, već i da se u onome što čujemo prepoznamo i malo zamislimo.
■ Koje su tvoje omiljene teme?
Pričao sam o televizijskom programu, o konceptu horoskopa, mom gradu i okruženju, dakle i o glumačkom svetu… Bavio sam se i onim čuvenim završavanjem poslova preko reda, kao i ostalim svakodnevnim manjkavostima, na koje smo toliko navikli, da ih podrazumevamo.
■ Priznaćeš da bi ovaj razgovor bio nepotpun bez pitanja o – kafi. S kime je najčešće piješ?
Sa mojom verenicom i koleginicom, s kojom sam sedam godina, nastojim da održim ritual prve jutarnje kafe, a najviše kafa popijem sa prijateljima sa klase.
Pročitajte i… Pročitajte zašto se baš danas družimo sa… Bokijem i Anđelom