Između zvezda i blata: SVE

Stevica Rajčetić, pesnik amater iz Borče, sitan paor i čovek u pokušaju. Autor jednog od najpopularnijih blogova„Između zvezda i blata”

Trenutno, sa jedne strane imam ništa, dok sa druge, imam sve što sam želeo. To, Sve, je došlo u totalno pogrešnom trenutku, između haosa, beznađa i nekih malo viših zidova. No, dobro, bitno je da je došlo. Meni, za njega već nisam siguran.

Sve se lomi polako, Sve je tu, ali mu smeta haos koji smeta i meni. Postoji nešto što nas privlači poput magneta i vrata od frižidera, a postoji i nešto što nas udaljava, kao što reka ume da odvoji stablo od obale i da ga nosi daleko od svog prvobitnog i primarnog staništa.

Ja se na sve to smejem zato što su mi neke stvari u životu dolazile kao letnji pljuskovi na moru, iznenada, nenadano i brzo, kao da su samo čekali na nekom brdu iznad obale mora da se pojave pa da zabava počne. Smejem se dok levitiram, dok plešem, dok balansiram na žici na jednoj nozi sa rukama u vazduhu i zatvorenih očiju, idem napred dok je ispod mene nesagledivi ponor haosa. Sve stoji na drugom kraju žice, vidim ga kroz zatvorene oči kako čuči, kako mu je brada na kolenima, kako mu vetar mrsi kosu, kako mu oči menjaju boju, kako grize usne, kako se lomi da ode ili ostane. Ne mogu da utičem na Sve zato što nemam prava na to.

Mogu da pričam, mogu da šapućem, mogu da se derem u oblake, mogu sve što mi pada na um, al Sve ipak ima svoje pravo da ustane, otrese svoja kolena od peska, poravnja odeću, sakupi svoju kosu u rep, popravi šminku i da ode jer, Sve je platila kartu za ovu predstavu. Tačnije, dobilo je kartu, da li će ostati do kraja ili otići na pola predstave zevajući, to je već na njemu.

Sve zna da je sada u ovom trenutku i u nekim narednim trenucima, sve. Sve oseća kako se čvrsto držim za njega, kako ga mazim po kosi, kako mu spuštam usne na rame, kako polako pretražujem jagodicama njegov pupak, kako lagano udišem vazduh i kako još laganije izdišem, kako čuvam ostatke njegovih ljuspica i čestica unutar sebe. Sve u mojim očima vidi da sam odlučan i da se plašim, sve me jako steže sebi, sve mi ponekad ne dozvoljava da se odvojim od njega, ali sve u istom trenutku zna da je tlo ispod mene ambis, da levitiram i to je to.

Sve razmišlja, Sve sluša, Sve želi normalan život, Sve želi sve i to je njegovo pravo.

Sve tako prelepo spava na mom ramenu, Sve me ljubi po nadlanici u snu, Sve se smeška u mraku i taj smeh osećam na ramenu dok me sluša kako pričam. Sve iza sebe ima haos, Sve iza sebe ima neki put o kojem ne želi da priča, za koji naslućujem kakav je bio i o kojem ne želim da pišem i zato razumem previranje ispod njegove kose boje čokolade sa karamelom.

I tako, malo po malo, pa Sve i ja sedimo jedno prekoputa drugog. Malo po malo, ja sam iza njegovih leđa sa rukama iza struka, sa bradom u kosi ili sa kosom u bradi, taj fenomen još uvek nismo rešili. Malo po malo, Sve je u mom krilu, dahom malo pomeramo težište planete.

Malo po malo, moj pupak je prilepljen uz njegovu kičmu, a njegove butine izvode graciozne lupinge po mojim kolenima.

Malo po malo, ležimo i gledamo u plafon, Sve voli moj glas, voli dok mu čitam, iako ja baš ne umem razgovetno da čitam, al eto, sve kaže da voli boju mog glasa.

Malo po malo, kad se razdvojimo, kad između nas prolaze ljudi, Sve i ja se udaljavamo. Ljudi kažu, a i ja znam da sve zaslužuje više, ali u ovom trenutku, osim toga da mi je Sve – sve, malo toga mogu da mu pružim. Za nedelju, za mesec, za tri meseca, za pet meseci, možda ću moći, sad ne i to je tako, to nikada nisam krio od Sve.

Sve zna dosta, ali ne zna za sve što se odvija u meni dok levitiram na toj nekoj žici iznad ponora, a iskreno, ne znam ni ja. Znam samo da je Sve nešto veliko, nešto ogromno, promena, pokretač, poslednja misao pre nego što utonem u san i prva kada se probudim.

Sve me tera da budem najbolja verzija sebe, da se granam, da cvetam, da puštam svoj polen, da me kaleme, da od mene ubiraju najbolje plodove i da se tako i ponašam.

Sve nije svesno koliko je sve, al dobro, za to sam kriv pomalo i ja pošto sam iza sebe ostavio i ne baš pohvalne stvari, ali bitno je da sam ih ostavio i da mi Sve veruje, tačnije, da mi dopusti da ga razuverim kako sve ovo nije samo fora i nešto poput instant pire krompira.

Mislim da je uz Sve moguće da ono ništa pomerim na nešto, pa polako, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, sa Sve i sa svime što Sve donosi, do nečega, dok traje i dok se iz našeg zagrljaja može naslutiti sve što je najbitnije za osmeh, za sreću.

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje