Između zvezda i blata: Sava

Stevica Rajčetić, pesnik amater iz Borče, sitan paor i čovek u pokušaju. Autor jednog od najpopularnijih blogova„Između zvezda i blata”

Planeta zemlja, kontinent Evropa, država Srbija, grad Beograd, reka Sava, mesec mart, dan četvrtak.
Sedimo tik pored reke, sunce sija neubičajno jako za jedan mart, ona je odvratno lepa spolja, ja sam odvratno zaljubljen u njenu suštinu, oko nas je gužva, delimo sto sa nekim parom koji i ne obraća pažnju na naše postojanje i lepo nam je.

Pijemo špricer, pušimo, pričamo, smejemo se i ponašamo se skroz atipično godinama koje imamo.
Ona isprobava lakove za nokte, i to čini na neki poseban način, toliko poseban da mislim da niko nikada nije imao tako lepe i savršeno izlakirane nokte. Širi svoje tanke prste po površini stola, vodeći računa o tome da je raspon između svakog prsta isti, pa polako četkicom ravnomerno i istim brojem nanosa prelazi preko svakog nokta, ostavljajući tako svuda isti broj crnih i zlatnih tačkica, a zatim diže šake u vazduh i duva u prste. Zagleda svoje prste iz svih uglova, a zatim ih pokazuje i meni.
Šalim se sa njom da je moja tinejdžerka, da pored nje izgledam suviše ozbiljno, kao da sam joj stariji brat ili otac u najmanju ruku. Govorim joj da je moja omiljena devojčica, da volim njen smeh, njene prste i kao biseri sa Ohrida, belu kožu. Naravno, kaže mi da govorim gluposti i dok to govori, svoje prste stavlja u moju kosu, ljubi me u oko i time me čini najposebnijim muškarcem u tom trenutku, jer, više od svega, volim kada me ona poljubi u oko govoreći da sam njen ludak.
Sunce polako zaranja u Savu, vetar počinje da duva, toliko jako da duva da njena kosa prekriva Most na Adi, dva visoka dimnjaka toplane, Adu i sve ono što se nalazi iza nje, bukvalno kao da ispred sebe imam brod koji u tom trenutku širi svoja jedra, spreman da se otisne u neku novu avanturu. Koža počinje da joj se ježi, i ide joj se kući i ne ide joj se, baš kao i meni. Sedam iza nje, okrećem njena leđa ka svom stomaku, stavljam joj ruke oko struka dok ona nežno , polako i predano kao da vrši neki ritual spušta svoju glavu na onaj deo moga vrata koji je godinama čekao savršene konture i koji joj baš pristaje, nešto poput staklene cipele Pepeljugi – samo njena glava savršeno pristaje mom ramenu, to sada mogu da tvrdim.

Ljubim je u vrh uha što viri između kose, u rame, u obraz, izvijam svoj vrat kao labud da bih dopreo do njene donje usne, pa se opet vraćam do uha i šapućem joj sve ono što se u tom trenutku, kao snop livadskog cveća u rukama deteta skupilo u meni, a u istom, svojim dlanovima polako prelazm preko njenih ramena do šaka, ponavljajuči tu radu besomučno i sa uživanjem. Grejem joj ruke, milujem svojim šakama njene pegice, mladeže, rupice ostale od vakcinacije, vene, zglobove, udišem pomešane mirise Save i njene kose i tako padam u neko stanje svesti za koje nisam ni znao da ću ikada imati prilike da iskusim.
To, sada, u tom trenutku u ovom vremenu i prostoru, to sada sa njim na mojim grudima je ništa manje od ljubavi i ništa više od lepog ludila koje se javlja samo kada je sve unutar nas odvratno lepo, toliko lepo da se ne može opisati rečima, mora se doživeti. Mali mikrokosmos u svetu koji je previše ružan, praktičan i matematički nastrojen prema svemu, taj mali mikrokosmos je David u borbi protiv Golijata, samo sa razlikom što se umesto praćke bori sa smehom, usnama, dodirima i zagrljajem.

Planeta zemlja, kontinent Evropa, država Srbija, grad Beograd, reka Sava, mesec mart, dan četvrtak.
Dvoje ljude sede na jednoj klupi, zagrljeni u nekoj njihovoj savršenoj tišini dok sunce pozdravlja Beograd pre odlaska na kupanje u Savu.
Ne, to nije slika koju netremice gledam očajno želeći da sam na njoj.
Ne, to nije san iz kojeg ne želim da se probudim.
Ne, to smo ipak mi u prelepo savršenom danu.

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje”>>> htp://www.viber.com/lepotaizdravlje