Zaslužila sam da budem srećna

Miladin je bio i ostao moja prva i neprežaljena ljubav.
Kada smo se, nekoliko godina kasnije ponovo sreli, ljubav koja zapravo nikada nije nestala, ponovo se rasplamsala i, tri meseca kasnije, Miladin i ja smo se venčali. Ono što tada nisam znala je to da je moj muž lenji trut kojem je cilj u životu bio da pronađe osobu koja će ga izdržavati…

Još u srednjoj školi zavolela sam Miladina. Bio je najšarmantniji i najzgodniji mladić u razredu, bio je „lik“, kako smo u žargonu govorili. Sve devojke, ne samo iz našeg razreda nego iz cele škole, bile su zaljubljene u njega, neke javno, neke tajno.

Naravno, kao svi zgodni i šarmantni mladići, umeo je to da koristi.

Ne mislim da je to bilo nešto loše, jednostavno, na najbolji način igrao je kartama koje mu je sudbina tako blagonaklono dodelila.

I ja sam spadala u povlašćeni krug srećnica (ili nesrećnica, kako se uzme), koje je Miladin primetio i sa kojima se izvesno vreme zabavljao. I ostavio me je, kao i druge.

Potom su prošli bezbrižni srednjoškolski dani, upisala sam se na fakultet, upoznala sam druge mladiće i počela sam ozbiljno da se zabavljam ali i mnogo ozbiljnije da učim.

I meni je sudbina bila naklonjena, nisam imala razloga da se žalim jer mi je učenje odlično išlo za rukom a, zahvaljujući fizičkom izgledu, privlačila sam mladiće kao magnet.

Miladin je upisao drugi fakultet, u to vreme retko sam ga viđala ali ga nikada nisam zaboravila. Zapravo, nikada ga nisam prebolela…

Kandidat za brak

Godine su neosetno prolazile, diplomirala sam na medicinskom fakultetu, postala sam lekar i, nekoliko godina kasnije, kada sam položila specijalistički ispit, roditelji su mi pomogli da otvorim lekarsku ordinaciju.

Tek tada sam mogla da se organizujem, da više vremena posvetim sebi, pa sam dobro razmislila i odlučila da se malo osvrnem oko sebe i da uđem u ozbiljniju vezu, da potražim kandidata za brak. Želela sam da upoznam čoveka sebi ravnog i po izgledu i po sposobnostima, čoveka za koga ću se udati i s kojim ću zasnovati porodicu.

Dotadašnje, prolazne studentske veze ništa mi više nisu značile i već sam ih zaboravila. Ipak, svoju prvu srednjoškolsku ljubav, mog šarmantnog i zgodnog Miladina, nisam ni zaboravila ni prebolela. On je zauvek obezbedio mesto u mom sećanju i u mojim najnežnijim mladalačkim uspomenama.

I baš u to vreme, sasvim slučajno, valjda je sudbina odredila da se baš tako desi, ponovo sam ga srela. Izgledao je bolje nego ikad, bio je još uvek lep i šarmantan, ali sada mi je delovao mnogo muževnije i ozbiljnije.

Bio je neodoljiv i, naravno, nisam mu odolela.

Nekadašnja ljubav koja zapravo nikada nije nestala, ponovo se rasplamsala i, tri meseca kasnije, Miladin i ja smo se venčali.

Sada se prisećam da mi je mama tada, onako uzgred, napomenula da je on svakako lep i šarmantan ali da joj se čini da je isuviše neozbiljan i da se iza lepe fasade krije – lenjost.

Naljutila sam se na nju i malo je nedostajalo da se posvađamo.

– Zaljubljeni su zaista slepi, Stojanka! – progunđala je mama i više to nije spominjala.

Miladin se preselio u moj stan ispunivši mirom moje srce. Ljubav je bila obostrana i činilo mi se da su se najzad ostvarili moji devojački snovi: imala sam zgodnog i šarmantnog muža a sve prijateljice otvoreno su mi zavidele.

Tako mi se činilo, bar u početku.

Miladin nije bio zaposlen i stalno se trudio da nađe posao. Bio je toliko ubedljiv da mi je dugo trebalo da shvatim da on, u stvari, tobože traži posao a moli Boga da ga ne nađe, da mu sasvim odgovara to što ga ja izdržavam.

– Najlepše je ništa ne raditi, Stojanka! – imao je običaj da kaže ponekad, kada bi popio koju čašicu više.

Za razliku od njega, ja sam sve više radila i, naravno, donosila sam u kuću sve više novca. Prodala sam stan, dodala sam na tu sumu u međuvremenu zarađeni novac, i kupila sam veliku kuću; na spratu smo stanovali a u prizemlju mi je bila ordinacija.

Da, napredovao je moj posao ali mi je brak propadao…

Lenji trut

Umesto da se pozabavim bračnim problemima, bežala sam od njih tako što sam sve duže ostajala na poslu, radila sam od jutra do večeri, subotom i nedeljom… Nisam želela da razmišljam o Miladinovoj sasvim očiglednoj lenjosti. Ponašala sam se kao noj koji zabije glavu u pesak kada ne želi da vidi nešto što mu je neprijatno.

Naravno, dok sam ja rintala, Miladin se izležavao, plandovao i uživao.

Najzad sam morala sebi da priznam ono što je odavno bilo očigledno: Miladin je bio lenji trut a ja vredna pčelica.

Kad sam smogla snagu da to sebi priznam, prestala sam da ga volim.

Moja nekadašnja velika ljubav postepeno se gasila i nestajala da bi se na kraju potpuno istopila kao sneg na prolećnom suncu.

Iako emotivno otrežnjena, zahvaljujući svom patrijarhalnom vaspitanju, smatrala sam da je razvod nešto najgore što može da se desi ženi, pa sam i dalje, na sve moguće načine pokušavala da spasem svoj brak. Miladin i ja vodili smo duge razgovore, ubeđivala sam ga da treba da se zaposli, a njegov odgovor uglavnom se svodio na pravdanje ekonomskom krizom. Onda sam mu posredstvom svojih veza pronašla posao ali on je odbio da radi izgovarajući se činjenicom da mu taj posao ne odgovara.

Naravno, nisam odustajala, pa sam mu našla drugi posao, pa treći… A Miladin je pronalazio drugi, pa treći… razlog za to što ne može da počne da radi.

Kada mi je sve to najzad dozlogrdilo, otvoreno sam mu rekla da više ne želim da živim sa lenčugom i neradnikom, da mi je dosta njegovog svakodnevnog izležavanja sa daljinskim upravljačem za televizor u ruci dok ja padam na nos od posla i da hoću da se razvedem.

Zaista sam bila naivna jer sam očekivala da će me preklinjati da promenim odluku, da će me ubeđivati da grešim i da će obećati da će se promeniti, da će iskoristiti sve što mu je na raspolaganju – i šarm i sposobnost ubeđivanja – da me ubedi koliko me voli i koliko mu značim.

Ništa se od toga nije dogodilo.

Malo je reći da sam bila iznenađena, bila sam šokirana!

Najbolje rešenje

Umesto žalopojki i ubeđivanja, hladno mi je rekao da sam ja za njega „pročitana knjiga“, da smo oboje u promašenom braku, da smatra da je moj predlog da se razvedemo dobar i da bi razvod i za njega, i za mene, zaista bio najbolje rešenje.

Osećala sam se kao da me je polio hladnom vodom.

U stvari, nisam bila samo šokirana, nego i uvređena. Zar je moguće da mu toliko malo značim, pitala sam se posumnjavši prvi put da mu nikada, od početka naše veze, nisam značila baš ništa i da se nije mnome oženio zato što me je voleo, nego da bi na najlakši način ostvario svoj životni san: da reši sve svoje materijalne probleme u braku sa mnom i da tako obezbedi sebi lagodan život bez rada, život za kakvim je oduvek čeznuo.

Na sreću, nikada nije kasno da se čovek osvesti i da ispravi sopstvene greške, pomislila sam.

Razveli smo se za tren oka. Nisam angažovala advokata jer sam smatrala da mi nije potreban. Pa, to je obična formalnost. I bila je formalnost ali ono što je sudija na kraju rekao, uverilo me je u to da sam pogrešila.

Naime, odredio je da Miladin ima pravo da ostane da živi u mojoj kući jer je ona kupljena tokom trajanja zajedničkog braka a sve što supružnici steknu dok su u braku smatra se zajedničkom imovinom. Ni to nije bilo sve! Sudija je odredio da sam obavezna da svom bivšem mužu plaćam alimentaciju sve dok ne nađe posao i ne počne sam da se izdržava!

Došla sam kući potpuno ošamućena.

Razgovarala sam sa Miladinom na sve načine pokušavajući da ga nagovorim da se iseli iz moje kuće a on mi se nasmejao u lice rekavši da je zakon na njegovoj strani.

Posle početnog šoka, kada sam se malo pribrala, počela sam da razmišljam o tome šta mi je činiti. Prvo sam otišla u advokatsku kancelariju da se posavetujem i stručnjak za imovinsko-pravne odnose dao mi je dobru ideju.

– Stojanka, ako se vaš bivši muž ponovo oženi, gubi pravo na alimentaciju, a ako je njegova žena imućna i ima svoj stan u koji on može da se preseli, gubi pravo i na stanovanje u vašoj kući. Što se tiče činjenice da je kuća kupljena tokom trajanja vašeg braka i da je zajednička imovina, lako ćemo dokazati da je najveći deo novca za kupovinu kuće obezbeđen prodajom vašeg stana koji ste imali pre braka, da su vam deo novca pozajmili roditelji a preostali deo sami ste zaradili u lekarskoj ordinaciji i da vaš bivši muž, u stvari, ni jednim jedinim dinarom nije doprineo kupovini te kuće.

– Ali, njemu je ovako dobro i nikada se neće oženiti! – rekla sam. – Razvodom je dobio tačno ono što je želeo: mogućnost da živi bez rada. Nije lud da se ponovo oženi i da sve to izgubi!

– Nađite mu ženu koja je bogata, gospođo Stojanka – rekao je advokat a ja sam ga pogledala zbunjeno misleći da se šali. Međutim, bio je ozbiljan.

– Zar da budem provodadžika sopstvenom mužu? – uzviknula sam.

– Ništa vam drugo ne preostaje ako želite da ga se zauvek rešite! Uostalom, on više nije vaš muž, sad je samo bivši – ispravio me je.

– Bože, šta sam dočekala! – progunđala sam, uverena da sam za svoj novac dobila najgluplji pravni savet na svetu.

Progutao je mamac

Međutim, posle nekoliko dana razmišljanja zaključila sam da taj savet ne samo da nije glup, naprotiv, da je veoma pametan i da predstvlja jedino rešenje. Naravno, glavni problem biće da pronađem odgovarajuću kadidatkinju za buduću Miladinovu ženu, pomislila sam.

Razmišljala sam o svim neudatim ženama koje poznajem. Morale su da budu imućne, to mi je bio glavni kriterijum, sve ostalo nije bilo toliko važno. Iz iskustva sam znala da je Miladinu to na prvom mestu.

Prolazili su dani i nedelje a onda sam se setila Slavjane. I ona je sa Miladinom i sa mnom pohađala istu srednju školu i bila je jedna od devojaka koje su u to vreme bile beznadežno zaljubljene u njega. Kasnije se udala za bogataša mnogo starijeg od nje a kad je on umro, sve je nasledila.

Kad sam odabrala žrtvu, počela sam da razrađujem detalje svog plana.

Uspela sam da se ubacim u krug Slavjaninih prijatelja i počele smo ponovo da se družimo, kao nekad, u srednoj školi. Dolazila je kod mene i sve sam uredila tako da se sretne sa Miladinom koji je stanovao u zasebnom delu kuće. Kad je ona otišla, Miladin se, kao uzgred, raspitivao o njoj a ja sam mu rekla da je Slavjana udovica, da je nasledila ogromnu imovinu i veliki novac, da putuje po svetu i živi na visokoj nozi, kao i da je trenutno jedna od najbogatijih udavača u gradu.

Zabacila sam udicu na kojoj je Slavjana bila mamac i… čekala sam.

Proteklih godina dobro sam upoznala Miladina i bila sam gotovo sigurna da neće odoleti, da će progutati i udicu i mamac.

Ispostavilo se da nisam pogrešila.

Miladin je počeo da obleće oko Slavjane a ona nije ostala neosetljiva na njegov fizički izgled niti na njegov neverovatni šarm.

Počeli su zajedno da izlaze i, nekoliko meseci kasnije, stali su pred matičara. Preselio se u njenu ogromnu kuću sa bazenom u elitnom delu grada. Venčanjem sa Slavjanom izgubio je pravo na alimentaciju koju sam mu dotad plaćala, a advokat koga sam angažovala obavio je sve što je potrebno da bi kuća bila isključivo moja.

Svi moji problemi sa Miladinom najzad su bili rešeni i za sve to mogla sam da zahvalim samo svom advokatu koji mi je dao pametan savet. I danas mu se za to zahvaljujem jer je on sada moj muž, imamo dvoje slatke i pametne dece, volimo se i pazimo i niko nije srećniji od nas.

Najzad sam našla svoju sreću.

I zaslužila sam je.