Ivanin rečnik ludih tridesetih: S kao srce

Biramo srednju školu. Zapravo, bolje da se izrazim u 3. licu jednine: bira. Jer mene i ne pita za mišljenje, kamoli za savet. To je moja stvar, kaže ona. A ti si moja, kažem ja. Znači, malo je i moja stvar. Neću da budem staromodan roditelj koji zvoca i isteruje pravdu. Dobro, odluči sama. Samo imam jedan zahtev, ozbiljna sam ja. Napravi srećan izbor, iz srca!

Piše: Ivana Beatović

Kada se vratim u svoje detinjstvo, uviđam da su i moji roditelji bili opšteni i vrlo moderni. A u društvu su, recimo, važili za „tradicionaliste“. Učinili su mnogo za nas, iz glave i iz srca. Najvažnija lekcije koje sam od njih naučila bile su te druge, ponekad oprečne razumu. Na primer – da se ne plašim ljudi.

-Znaš, uvek je bilo i biće porodica koje nikome ništa ne veruju, većinu ljudi smatraju prevarantima i licemerima, teško sklapaju prijateljstva, hodaju na prstima, nose maske…U žargonu bih rekla – opsednuti su da sačuvaju sopstvenu zadnjicu. Takvom odnosu prema životu (jer to nije samo odnos prema drugim ljudima, sumnja se širi kao bolest, napada život u celini), nauče i svoju decu, pa i deca jednog dana strahuju od (su)života. U redu je plašiti se eventualnog čike koji ti na ćošku u mraku nudi bombonu, ili grupe huligana koja provocira ružnim rečima dok prolaziš ulicom. Ali – živeti sa idejom da su baš svi oko tebe lažovi ili napadači, dok se ne dokaže suprotno, i ne znači živeti.

Takve biografije su mi više za medicinske kartone nego za knjige u kojima se uživa dok ih čitaš. Čak i da nikada o mom životu ne bude napisana knjiga, ja se trudim da liči na roman u kojem u svakom poglavlju postoji prilična doza nade (ako baš ne može svako poglavlje da se završi hepiendom. A ne može, to kad-tad shvatiš.) – pričam svojoj velikoj-maloj devojčici, dok mi pred očima sija topao pogled moga tate, koji isto tako nešto važno saopštava velikoj-maloj meni. Lekcije iz srca uvek naučiš za peticu.
-Mama, a da li ti i danas, baš celim srcem, možeš svima da veruješ? – pita radoznalo dete.
– Sa godinama raste sumnjičavost, makar o svom životu razmišljali kao o najlepšoj bajci. U stvari, iskustva koja nižemo ipak nam usade u glavu izvestan strah od ljudi. Prosto – nema biografije bez razočaranja, padova, nokauta…nekada i od onih najbližih. Onda se setiš čike sa bombonom i uličnih huligana. Neki ljudi iz naših života stvarno liče na njih. Fokusiram ih, prekrižim, krenem dalje. Ostali su OK, kažem sebi. Živim normalno i verujem do narednog nokauta. Ne ide uvek glatko, pravim nove više ili manje srećne izbore, poglavlja se nižu. Živim. A srce me odlično prati.
– Dobro, da ne kažeš da nemam srca, hajde mi kaži u koju bi me školu ti upisala, šta je najbolje za mene? Što ne znači da će biti tako.
Bila sam iskrena. A izbor neka napravi sama, iz svog srca. Svako piše svoj roman, bira stil, junake, obrte. Biće mi puno srce ako njen bude sadržajan, ispisan njenom rukom (i srcem), na mnogo, mnogo stranica…

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.