Duda Alapača: Neko reče dobro veče

Uđem jutros u lift, kad ono – opet ona baba što hrani golubove i što neće nikad dobar dan da kaže. Mislim se, deder da pokušam još jednom. Dobar dan, kažem i to onako, malo glasnije, računam – možda ne čuje žena. Ništa ona, samo škilji u mene odozdo, nema je šaka jada, mršava suva, stiska onu kesu s bajatim hlebom i ćuti.

Autorka teksta: Duda Alapača

Krenem da izađem iz lifta, pa mislim se dal’ da se napravim luda pa da je zviznem onim vratima, da ako se oglasi, al’ reko’ – nisam ja od te sorte, pogane. Izađem iz lifta, izađe i baba za mnom. Pridržim joj vrata, kažem ’’doviđenja’’, baba jok. Ni doviđenja, ni hvala, ništa. Samo išeta i ćao.

Uđem u kola – pa nešto mislim – kakvi su to ljudi? Kakva spodoba moraš da budeš pa da stojiš s nekim u liftu metar sa metar i da ne kažeš dobar dan? A ništa joj nisam uradila. Dobro, može biti da joj nisam simpatična, možda joj se ne dopada moj parfem, možda ne voli plavuše, šta znam – ali, majka mu stara, šta je košta da kaže ’’dobar dan’’?!

Ja bi zaglavila lift namerno, reče Gaga. Zaustavila ga negde između prvog i prizemlja i dobro joj očitala bukvicu. Izula bi je iz patofni, eto. Stvarno bi to uradila, pitam. Stvarno, ponovi Gaga. Pokušah da zamislim scenu u liftu i Gagu kako drži babu za ramena i treska je o lift sve dok ne iscedi jedno dobar dan iz nje. I babu kako prestravljena, stiska svoju kesu s bajatim hlebom.

Pročitajte i… Duda Alapača: Samo me čekaj dugo…

Stvarno bi to uradila? – ponovim. Ma ne bi’… – priznade Gaga. Ko mi je kriv kad me nisu na vreme vaspitali da budem džukela. Nego sve ’’kaži čiki hvala, maši, reci pa-pa…’’. E zbog takvog vaspitanja nam danas i jeste ovako. – zaključi. Kako? Ovako! Ti cvikaš od babe od metar i žilet samo zato što je ters, živčana. Ja juče uđem u prevoz, tamo neke klinke, ama mnogo je ako imaju petnaest godina, nabile se na vrata pa niko ni da uđe ni da izađe. Meni se ruke obesile do kolena od onih kesurdača, reko ’’izvini, možeš da se pomeriš da prođem’’, a ona me gleda, kaže ’’mogu, ako me lepo zamoliš’’. Ja – u šoku. Mislim se, dete, ako te sad zamolim ovom kesom po glavi ima da te lansiram skroz do zadnjih vrata. Gledam je, ona se smeje. Ne mrda. A meni se one kese usekle u dlanove, sunce upeklo, oću da se srušim. Dudo, kunem ti se – tačno me bilo strah balavice od petnaest godina. I šta si uradila? Šta sam…? Ono što sam morala. Zamolila sam je da se pomeri. Posle sam se do kuće grizla zbog toga. Bilo mi krivo što sam dozvolila sebi da me isprdak mali tako prevesla. Hej, meni je četrdeset godina! Moja mama je takve jela za doručak, a vidi nas! Drnda nas ko stigne .Nisam nikom smela da pričam. Stid me bilo, života mi. I sve sam gledala da nema ko poznat u troli da me ne vidi.

Dobro si prošla, rekoh. Mogle si još i batine dobiti a znaš kakva su deca današnja – sve snimaju i odma’ kače na jutjub. Pa jeste, reče Gaga i sleže ramenima. Dobro sam živu glavu izvukla. E da mi je da znam ko je, šta je, na vrata bi joj otišla – sad, iz ovih stopa, eto!

Ne bi, mila moja, ne bi otišla. Da znaš i ko je i šta je i od kojih je – nema vajde da ideš. Uostalom, šta bi zatekla? Nju, samu, verovatno. Ili majku koja je došla iz treće smene. Oca kome se gubi svaki trag. Nisu deca kriva, Gagili. Njima nema ko da se bavi. Za njih niko nema vremena, zato i jesu takvi. Tužna su to deca, Gago. Tužna i pretužna. Sve je to samo skretanje pažnje na sebe. Na loš način, ali – svejedno, skretanje pažnje. Zato što je nemaju tamo gde treba – kod kuće .Digli smo ruke od njih, jurimo za poslom, novcem, položajima, vreme trošimo na gluposti, tračarimo, ogovaramo, buljimo u svoje mobilne telefone a s decom više niko ne priča. Ne čitamo im priče, ne vodimo ih u šetnje, u bioskope, ne pitamo šta je danas bilo u školi. Ne poznajemo njihove drugove. Ne poznajemo ni roditelje tih drugova. Viđamo ih preko fejsa. Lajkujemo umesto da ljubimo. Šerujemo umesto da ih, tu i tamo, pohvalimo, ohrabrimo, damo kakav takav vetar u leđa. Kupujemo ih novim telefonima, skupim stvarima, jeftinim tricama. Radimo sve ’’za njih’’ i ’’zbog njih’’ a ponašamo se kao da ne postoje, kao da ih nema, kao da se mogu sama od sebe gajiti i ljudi postati. Nije to ništa neobično – koliko im dajemo, toliko nam i vraćaju. Znaš li gde ti je dete, sada…? Eno je kod Milice, reče Gaga. Koje Milice? Pa… Milice. Znaš li kako se Milica preziva? Gde živi? Gde joj mama i tata rade? U koju osnovnu školu je išla…? Kada je Milica poslednji put bila kod tebe kući? Ja, bre, nisam smela ispred zgrade da se igram s onom malom Dašom, što je živela na prizemlju, dok moja Milanka nije šestu kafu popila s njenom majkom, dok nije bila načisto da su tu čista posla, da je dete iz poštene kuće. A vidi sad. Kod Milice. Nije nego.

Gaga se zamisli. I ja se zamislih. Nemoj da misliš da ti ja sad tu nešto prosipam pamet, i mene to sve čeka za neku godinu, nego samo kažem, stanje na terenu nije ni malo slavno. A vreme ide.
Kad smo kod vremena, koliko je sati…? Pet do jedanaest. Još je nema, uzdahnu Gaga i uhvati se za telefon. Birani korisnik trenutno nije… Krv će mi moju popiti s onim njenim telefonom. Nisam joj ga kupila da se slika povazdan, nego da mi se javi kad je zovem. Psssst, rekoh. Mislim da ide.

Vrata tresnuše. Mrviceeeee…! – viknu Gaga. – Jes’ to ti…? Ja sam, mama, ko bi bio… – oglasi se Mrvica iz predsoblja. Dođi da se pozdraviš, došla Duda… Mrvica uđe i stade kao ukopana posred sobe. Bože, dete, šta se kaže, upita Gaga. Dobar dan, reče Mrvica. Čuj dobar dan u jedanaest uveče…!? – skoči Gaga. Dobrrrroooo, dobro veče, prevrnu očima Mrvica i pobeže u kupatilo. Pusti je, rekoh. Dobar dan, dobro veče, nije ni važno. Sve dok se kaže.

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.