Duda Alapača: Domaće je domaće

Baš ti je lep ajvar, kažem Gagi pre neki dan. Jeste, klimnu glavom. Lep je, al’ nije moj. Nego? Kupovni. E, jeste baš, mislim se, nema ovakav da se kupi. Oni kupovni – to sve nešto vodeno, ljuto, nikakvo – ni za goste, ni za domaće. Gde si kupila, upitam. Kod jedne žene, ona pravi pa prodaje. A, pa to je već druga priča. Kažem ja da ne može kupovni biti ’vako lep. Znači – ipak jeste domaći. I kol’ko je tegla? Petsto dinara, reče Gaga. Uh…mnogo je, rekoh. Nije mnogo, dočeka Gaga. Sve što može da se plati – nije mnogo. Hoćeš da ti dam telefon…? Molim…? Meni? Pa na šta ti ja ličim, sestro slatka…?

Autorka teksta: Duda Alapača

Krenem posle kući pa sve nešto mislim – ama, mnogo je. Petsto dinara za jednu teglu, nema ni kilo u njoj, pojedu je ove moje nemani za doručak… A paprika sad – nikad jeftinija bila nije. Da biraš – za sto dinara. Pa jeste da ima posla, al’ opet, sto je sto a petsto je petsto. Pa jel’ tako il’ nije…?

I tako, reših da kao svaka čestita žena – napravim zimnicu. A ne da se brukam i okolo naručujem… Mislim, ko zna gde se ta paprika pekla, kad je zadnji put gospoja oribala plotnu, jel’ prskana paprika il’ nije, jel’ oprana, nije li, pa možda ni ruke ne pere, pu-pu-pu, svakakve sorte danas ima, ne mož’ čovek biti siguran dok stvar ne uzme u svoje ruke, a daleko bilo – šta da se potrujemo, pa koga da ’vataš za gušu? Dokaži ti da je to od njene paprike… A neeee, Dudo, pekla si četr’es godina, pa neće ti kruna s glave pasti ako još jednu turu zimnice okreneš. Pa jel’ tako – tako je. I tako, reših ja da se latim posla. Mislim, kad ti život da papriku, a ti napravi ajvar. Ili barem pinđur. Il’ bar ispeci, pa u zamrzivač, nek’ ima zimus, za salatu.

Ustanem u subotu, zorom ranom, da preberem ja to dok je još čemu. Kud si se ti nadigla, pita me Vlada. Reko’ – odo na pijacu da kupim paprike. Pa mogao sam ti i ja kupiti, da ne tegliš sama, ionako idem kod majstora da mi pogleda karburator – predloži. Pa dobro, složim se. Al’ nemoj do podne da ostaneš kod tog majstora, neću pod svećom ajvar mešati. Ma, kaže, eto me za pola sata. Sat najviše. Uzmi mi one lepe, velike, crvene, krenuh da mu objašnjavam. Aman, ženo, pa znam šta su paprike… Znam da znaš, al’ nemoj da bi mi neke lošije uzeo, neka su i sto dinara, i sto dvadeset, al’ da su čemu. Od škarta ne biva ajvar. On prevrnu očima, pa preko vrata. I mesnate da buduuuuu…! – viknuh niz stepenice za njim.

Elem, devet sati, nema ga. Deset – nema ga. Jedanaest – ja već zapenila, zovem na mobilni – nedostupan! E mislim se, tako mi i treba, umesto sama da sam otišla – do sad bi sve to pečeno bilo. Nešto malo pred podne, eto ti ga, vuče džak. Ospem brzinski drvlje i kamenje, i po njemu i po karburatoru, reko’ – daj mi tu papriku i beži mi s očiju. Otvorim džak – imam šta i da vidim – spolja lepe, mesnate, a unutra neke male, sprčene, sačuvaj bože. Pa u šta si gled’o, nesrećo…? Pa lepe su. Kako lepe…?! Gde lepe? Jesi ti otvorio džak? Šta imam da otvaram, kad vidim… Vidiš…!? VIDIŠ!? Ništa ti ne vidiš, blago meni. I kol’ko je kilo? Al’ nemoj da me lažeš. Sto… Sto? Dobro, stopedeset… (Tu već krećem da hvatam vazduh.) …i devet. STOPEDESETDEVET…!? Za kilo…ovoga…?! Pa ti nisi… pa ne, stvarno, mislim, i ja našla koga da šaljem… Hoćeš da vratim…? Evo idem sad da mu vratim… Ne, nemoj da vratiš. Nemoj ništa, ok..? Samo mi se skloni. Idi negde. Idi šetaj…

Pročitajte i... Duda Alapača: Neko reče dobro veče

Dobro. Nije sto, al’ nije ni petsto. Još smo na dobitku, pomislih i krenuh da ređam one mrčene paprike u pleh. Čekam, čekam, nikad se ispeći, samo puhću u onoj rerni. Vodene, vidi se odma’… Dok se ocede, neće mi ni pet tegli izaći. Al’ opet – zauvar, kolko-tolko.

Da ne dužim, do tri popodne sam ih pekla. Do pet se cedile. Ljuštila, mlela, mešala – do devet uveče. Oči su mi ispale dok sam sve i jednu semenku uklonila. Ovaj moj mnogo gadljiv na semenke, inače. U pola deset sedoh, a ruke ne osećam. Pogledam nokte – crni od paprika. Onako, neki bordo frenč, pa se ne da skinuti da si bog. Suma sumarum – od dvanaest kila paprika ispade sedam tegli ajvara. Dvanaest puta stopedesetdevet, skoro dve hiljade, podeljeno sa sedam nešto malo manje od trista dinara. A gde struja, a gde ulje, a gde so, (aj’ to za so, manje-više), al’ gde su nokti, sutra moram Dadu da molim da me primi, ja s ovim rukama ne mogu na posao u ponedeljak, a gde trenerka što sam je uljoskala ajvarom, to ni sto veniša neće skinuti, a gde to što ručka nismo imali, a gde je pretrpljeni stres i strah da ne izgore, i to što sam svaku papriku, kako je uzmem u ruke, oplakala…? A gde su pare što sam dala za onu antireumatsku mast jer me, u sred posla zviznula promaja…? A subota, a apoteke ne rade, a trči u privatnu, a tamo – nema ta i ta krema, nego imamo zamenu, dobro, de, dajte zamenu. Kolko je… Hiljadudvesta… Uuuuu…da ne nabrajam, mogla sam invalid ostati, obogaljena, ukočena, pa onda ne moš na pos’o u ponedeljak, pa otvori bolovanje, pa ti odbiju trećinu plate – i zašto…? Zato što si domaćica ’tela da budeš. Da ne pominjem to što neću progovoriti s njim još nedelju dana najmanje i što će mu presesti svaki zalogaj…?! Zbog sedam tegli, od kojih ću jednu da dam mami, jednu Gagi, jednu da odnesem na posao za probu i dve da uštekam za slavu…? Šta mi ostaje…? Dve tegle koje ćemo da spiskamo do prekosutra? Ima i pravo Gaga. Platiš i ne boli te glava. Pa nek’ su na ne znam kakvoj plotni pečene…

Gospođo, velim. Meni je Dragana dala vaš broj, jel’ vi ajvar pravite? Jeste, mi ajvar pravimo. E da me upišete za jedno deset tegli… Uuuu, gužva nam je, ne znam dal’ ćemo moći, možda tek tamo za vikend. Ne, gospođo, ne razumete. Ne treba meni za vikend. Mene da upišete – za dogodine. Neće me paprika jesenas više videti, ni kupovna ni domaća.
E tako.

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.