Duda Alapača: Nešto u nogama

Ajmo u subotu u grad, reče Gaga. Svo četvoro, k’o nekad. Hajde, složih se. Gde ćemo? Nije baš da obilazimo kul mesta u gradu. Kad mi dođe neka rodbina sa strane, pa željni provoda – lepo ne znam kud da ih vodim. Mesta na koja sam ja nekada izlazila – više ili ne postoje ili prosto nisu aktuelna.

Autorka teksta: Duda Alapača

Imam pozivnice za tehno žurku, reče Gaga. Četiri komada. Za tehno žurku…!? Pa gde ćemo mi na tehno žurku? Nisam išla na tehno ni kad mi je bilo dvadeset, a ne… Kad je tebi bilo dvadeset, tehno nije ni postojao.

Tako je. Nije postojao ni tehno ni netehno. Mi smo kasete premotavali na olovku. Ja sam se, Dragana, budila uz Plavi orkestar, zaspivala uz Crvenu jabuku. U moje je vreme Žera bio frajer, bokte. Kako ću ja na tehno žurku…? Nisam ti ja više za to. Gde piše? Šta? To – da nismo više za to? Kao – ženama preko četrdeset zabranjen ulaz na tehno žurke? Piše li negde? Ne piše, ali… Dok ne napišu, ima da idemo. Ali nisam nikad… Nisam ni ja, zato mi se i ide. Da imam sutra o čemu da pričam unucima, eto. Ali.. Ništa ali, spremite se, dolazimo po vas u devet. I obuci nešto belo, svi moraju da budu u belom, takav je dres kod.

Odakle meni belo…? Nemam ništa belo. Imam košulju jednu svilenu, al’ nije mi za tehno. I imam venčanicu. Požutelu, doduše. I imam one potkošulje, na široke bretele, što nosim kad perem prozore. I šta ću ja uopšte tamo, kontam dok prevrćem po ormaru. Ima da nas vrate s vrata. To sve klinci, sedamnaest, osamnaest godina… ima da nam se smeju. Sačuvaj bože, šta je njoj palo na pamet… Tehno. Pa ja ne znam ništa, ni jednu grupu, ni jednog pevača… Imaju li oni u tom tehnu pevače ili je sve samo du-du-du po mozgu..?! Šta ću, kud ću, odem na gugl, reko – kad već idem, da bar znam gde idem. Tehno muzika je, veli gugl, vrsta elektronske muzike. Dobro,nisu violine, to smo znali, mislim se. Ajde da me je pozvala na neki koncert, tako neke strane grupe koju baš i ne slušam, pa ono – dve pesme znam a na deset otvaram usta – pa i da ide čovek, al’ ovo… Mama, gde to idete, upita Beba. Ma idemo na…jedno mesto. A mogu ja s vama? Ne možeš, mila, ti ideš kod bake. Dobro, reče moje dete i stade da se pakuje. Dobro? Dobro…? Beba koja reve svaki put kad idemo nekud bez nje – sad kaže ’’dobro’’? Bogo moj, kako ovo da shvatim…?

Boli me stomak, kažem Gagi. Lažeš. Boli me stvarno. I glava. I gosti nam se najavili. I evo, desni kuk me žiga, oće neka kiša. Lažeš, lažeš i lažeš – govori Gaga. Za pola sata da si ste se nacrtali ispred zgrade, ako zakasnimo, neće nam ostaviti sto. Ajde mislim se, idem pa šta bude. Ima da se zakucam u neki separe, i da presedim celo veče. Aha, reče Vlada, kao da tamo neko sedi. Šta hoćeš da kažeš?

Pročitajte i… Duda Alapača: Domaće je domaće

Hoću da kažem da nema stolica, objasni mi. Samo stolovi? Samo stolovi. Teško meni, pa ja ne mogu da prestojim celu noć, ja autobus kad čekam, sednem na onaj ivičnjak, a ne… Ne brini ništa, reče Gaga. Imam ja baletanke viška u gepeku. Inače, Dudili, jel’ ti to ona majica za pranje prozora…? Jeste, to je ta… A što lepo ne odemo u neku kafanicu, na večeru, tamburaši, karirani stolnjaci, ovo, ono… Bogdane, reče Gaga, zaključaj zadnja vrata, da nam ne pobegne na semaforu.

I tako. Dođosmo. Uđosmo. Šta ću, nema mi druge… Ovde stvarno nema stolica, primetih. Nema. I nema ni starijih od dvadesetpet godina. Nema. Mi smo najstariji. Mi smo četiri metuzalema, ima ova deca da nam se smeju. Deca su ok, reče Gaga. Samo resetuj svoj mozak i biće sve ok. Sve je to ionako u glavi.

Je li sve u glavi, pomislih i setih se kako smo pre par meseci odlepile za onom bakutom koja je presala tango na ulici s mladićem koji može unuk da joj bude. Vrteo se klip na fejsbuku, ne znam koliko miliona pregleda je imao. Pa onda ona što je sa osamdeset godina istrčala maraton… E bravo, Dudo, ima neko da te usnimi pa da osvaneš na jutjubu sutra. Svet da ti se smeje. Ako, i treba… Gago, šta to radiš…? Kako – šta radim…?! Pa, skačem. Uz ovo moraš da skačeš. Nećeš valjda stajati tu kao kip celu noć…?

Uglavnom – mislila sam da se uz tu muziku ne može igrati. Mislila sam – to i nije muzika kad nema teksta i kad ne znam reči. Mislila sam – svi samo u nas gledaju (a uglavnom su gledali svoja posla). Mislila sam – jel’ ovo kriza srednjih godina…?! I mislila sam, tako svašta nešto, dok konačno nisam prestala da mislim, dok nisam udarila onaj reset u mozgu i počela da igram. Mislim – da skačem onako sa sve rukama uvis i kako već to ide. I da zlo bude veće, bilo je tako dobro. I ostali smo do tri.

I spavali smo, otprilike, sutra do tri popodne. Ustala, k’o da me voz udario. Bole noge, bole tabani, bole mišići koje nisam ni znala da imam, zuji u ušima, raspad sistema. Al’ da je valjalo – valjalo je. Vredelo je. Sad mogu da stavim kvačicu na onoj listi stvari ’’šta sve moraš da uradiš pre nego ostariš’’. U fazonu, tehno žurka – završeno. Kako si, pitam Gagu. Nabroja mi iste simptome. Složismo se da nemamo kondicije. Ali i da se ne predajemo. Šta je sledeće, upitah. Mont Everest…? Nikad se ne zna, reče Gaga. Ali na neku zumbu ili pilates moramo da krenemo. Na kondicione pripreme. Jer…nije baš sve u glavi. Ima, bejbe, nešto i u nogama.

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.