Duda Alapača: Neka, u redu je

Piše: Duda Alapača

Dvojica. Sedeli su preko puta mene, za drugim stolom. Smejali su se preglasno za moj ukus, suviše nepristojno odmeravali devojku koja je prala čaše za šankom i s nervozno žvakali, svako svoje parče plastike. Mala… – rekao je jedan.

– Daj da platim. Mala je obrisala ruke, opasala krpu za pojas i prišla. Četristosedamdeset, rekla je.

Levi je izvadio hiljadarku i pružio joj. Vratila mu je tri od po dvesta. Uzeo je kusur i stavio u džep bez reči. Mala se vratila za šank i nastavila da pere čaše. Levi i Desni su se zaverenički pogledali. Da mi je njen mozak, sit da se odmorim… – rekao je Levi.

Plavuša, dodao je Desni i zlobno se iscerio. Da išta zna, ne bi radila u kafiću, mudro je zaključio Levi.

Da mi je njen mozak da se odmorim, odzvanjalo mi je u glavi dugo nakon što su zamakli za ulicu. Od čega da se odmoriš, rođeni? Od premeštanja izgrižene kašičice s jednog na drugi kraj usta? Od ispijanja kafa? Kvota u kladionici..? Odakle ti pravo da sudiš o njoj…?

Vratila ti je više para, pa šta…? Nije dobro oduzela. Preračunala se. Možda je sinoć radila treću, spavala pet sati i došla da odmeni koleginicu koja je javila da joj je dete bolesno? Možda u glavi ima više od vas dva mamlaza zajedno? Možda je apsolvent biohemije i radi jer roditelji ne mogu da je izdržavaju od minimalca…? Možda plaća stan…? Knjige? I šta imate uopšte protiv plavuša..? I otkuda vi uopšte znate šta je u njenom mozgu..?

I kako to misliš – da išta zna, ne bi radila u kafiću? Znam mnogo dece koja su vredna, talentovana za mnogo veće stvari i – rade u kafiću. Nose ancire, čvrsto, s obe ruke, prazne piksle, uče da prave penu od mleka za kapućino i trpe tipove poput vas. Jer nemaju izbora.

Jer im niko ništa neće dati na tacni. Čak ni ako se mnogo potrude. Znam mnogo dece (zovem ih decom jer mi je tako milije) koji se sa životom suoče čim i pre nego napune dvocifren broj godina. Koji se ne stide da rade. I koji traže bilo kakav posao. Uključujući i kafić. I benzinsku pumpu. I magacine, stovarišta i sva ona mesta koja vi ’’fini’’ zaobilazite. I zato im skidam kapu. Jer rad, ma kako mali bio, uvek zaslužuje poštovanje. I ta deca će sutra biti veći ljudi možda od mene i vas zajedno.

I znaš šta, muka mi je od vas koji sudite. Od vas koji sve radite bolje, brže, lepše. Od vas koji nikada ne biste radili u kafiću. Od vas – pametnijih. Sračunatijih. Sposobnijih. Od vas koji vidite samo tuđe greške, dok svoje gurate pod tepih. Od vas koji se rugate.

Pročitajte i…Duda Alapača: 50 nijansi graoraste

Od vas koji nikada ne pravite lapsuse, i koji se ne date preveslati. Koji dobro sabirate i još bolje oduzimate. Od vas koji o svemu imate svoje mišljenje. Jer vi ste ljudi od stava, principa. Od vas koji ne brinete o drugima, ušuškani u svoje predrasude, od vas koji sve znate i ništa ne praštate. Ne znam u kakvim ste kućama rasli, ko vas je vaspitavao i na koga ste se ugledali, ne znam od kakve ste tačno sorte, ali od ljudske – niste.

Žena zaklopi kišobran i uđe u kafić. Izvini, mila – reče još s vrata. Tridesetdevet, celu noć nisam mogla da mu skinem, zvala sam svekrvu da ga pričuva do večeras. Hvala ti do neba, srce si. Jesi se snašla? Jesam, kaže Mala. Idi sad, da i ti ne zakasniš, ja ću preuzeti odavde.
Mogu da platim, pitam je. Sto trideset, govori. Dajem joj dvesta. Prebira po velikom crnom novčaniku. Ruke su joj modre i smežurane od vode. Na sebi ima belu majicu koja reklamira prašak za veš. Ne stidi se da nosi uzorke. Ne stidi se da radi. Samo da rasitnim, kaže. Neka, govorim. Neka, u redu je. Hvala vam, osmehuje se. A ne, mila moja. Hvala tebi.

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu