Duda Alapača: Pa ti nemoj učiti školu

Hoće da vozi…! – kršila je Gaga ruke. – Veli, sve njene drugarice dolaze kolima u školu, a samo ona k’o poslednja beda, mora autobusom! Ma dal’ je moguće, mislim se…?! Čuj – ko poslednja beda? Pa dušo moja, majka ti već dvadeset godina ide i na pos’o i s posla autobusom. Znaš šta mi kaže…? Kaže – pa ko je tebi kriv, ako ti ideš, ja ne moram. A što ti, srećo majkina, ideš u školu? Da nešto naučiš ili da se praviš važna? Daj, Dragana, ko još ide u školu da nešto nauči..? Kunem se da mi je tako rekla. Više nisam ni mama ni keva ni ništa, sad sam Dragana. Jesi ti svoju majku ikad zvala imenom? Nisam. Barem ne pred njom. Pa dobro, bre, Dudo, ti se razumeš u te stvari, reci mi – kada legitimno možeš da izbaciš rođeno dete iz kuće…?

Autorka teksta: Duda Alapača

Kada…? Realno – nikada. Kad su mali – ne možeš zato što su mali. Kad porastu – nekako ti žao, pa ne možeš ni tad. Znači, ima da mi pije krv moju na slamčicu do kraja života…? Pokušah da je razuverim. Možda ne baš do kraja, rekoh, ali još nekih dvadeset, trideset godina – sigurno. E blago meni, uzdahnu Gaga. Šta sam ja bogu zgrešila da me rođeno dete ovako magarči..?
U nedostatku ispravnog odgovora, slegoh ramenima. I nije to najgore, nastavi Gaga. Nije najgore to što se preko noći pretvorila u nešto što ne umem, i pored najbolje volje – ne umem da prepoznam. Dobila keca iz srpskog, nije dama pročitala lektiru. Pa šta je bilo za lektiru? Ne znam ni ja, veli, nekakav majstor i Margarita. Bulgakov je lep, kažem. Ona me gleda. Vidim, blage veze nema o kome govorim, ko je taj Bulgakov. Al’ nije najgore ni to što ne čita. Najgore je to što ja ne znam gde sam pogrešila u celoj priči. Ne znam. Da znam, tebi bi’ rekla, evo same smo, nema nikog, znaš me k’o zlu paru, nemam ja šta od tebe kriti… ali ne znam. NE ZNAM.

Ne znam ni ja. Ali da je dobro – nije. I mi smo bili drugačiji. I naši roditelji su bili drugačiji. I njihovi roditelji su bili drugačiji, ali to nije bilo tako strašno kao ovo sad. Sećam se, pričala mi baba, kad je ona bila mlada, pa bila neka Mara kod njih u selu. E, sad, za Maru se znalo da je izrod. Nosila svilene čarape i crtala onu crtu ugljem po sred noge pozadi, i to je za ono vreme bio skandal. Maru u čestite kuće nisu puštali, znalo se da je probisvet i da tu sreće nema. Al’ Mara je bila jedna u tri sela.

Posle, kad je moja mama stasala, u njenoj ulici bila jedna Stana što se šišala na kratko, zbog radi čega je moja baba pokojna osnovano sumnjala da je opet naletela neka epidemija tifusa. Stana je u ono vreme nosila suknju, ma nisi znao je li suknja ili kaiš, kad prođe ulicom a ono, da izvineš, gaće samo sevaju. E, moja baba nije dala mojoj mami da se druži sa Stanom. Stana nije išla u školu, nešto kasnije kobajagi na radničkom univerzitetu završila, kurs nekakav daktilografije, šta li, izbacio je otac iz kuće, ni devetnaest godina nije imala, otišla u Nemačku, nikom se ni javila nije, vratila se posle pet godina u belom mercedesu s čupavcem na volanu. Porasla Stani kosa, rekla je moja mama, sve povirujući iza štrikane zavese u kuhinji. Džaba joj kosa, kad je bolesna u glavu, rekla je moja baba i stavila tačku na svaki dalji razgovor o Stani. Al’ Stana je bila jedna u tri ulice.

Ja, kad sam, tamo negde u drugom gimnazije čvrsto rešila da više ne učim školu, jer ko će tolike lekcije popamtiti (a i bila sam ubeđena da me svi profesori mrze), uzme me baba za ruku pa u šetnju, kao – da joj nešto s pijace pomognem doneti. Prođosmo usput pored jednog javnog vecea, baba me, ni pet ni šest, uvede unutra, kad tamo – za onižim stočićem sedi neka mlada ženica, mršava, pogurena, pored nje neka činija, u njoj sve po dinar, po dva, skontam ja odma da papirne pare niko i ne daje. Na njoj neki plavi džemper sav izjeden od moljaca, detence joj u krilu, musavo, čupavo, ma jad i beda, duša da te zaboli. Jel’ vidiš sad, šapnu mi baba. Koje…? Šta koje, jel’ vidiš ovu nesrećnicu ovde…? – ponovi baba. Vidim, kažem. E, dobro. E, sad zapamti da je i nju mrzeo profesor, isto k’o tebe, i da sedi ovde zato što nema ni osam razreda osnovne. Kao što vidiš, ništa joj ne fali. Sva su joj vrata u životu otvorena, reče baba i pokaza prstom na niz klozetskih vrata koja su se klatila na dotrajalim šarkama. Dok sam živa, neću zaboraviti tu ženu. Ni taj spušten pogled. Ni te mršave šake kojima stiska dete u krilu. Ni babu koja joj u činiju spušta papirnu novčanicu od sto dinara. Jer neke lekcije nisu skupe, sve dok se čovek na tuđim greškama da naučiti.

Nakon toga sam na pijacu išla obilaznim putem. Posle sam završila srednju. I fakultet. I nikada me više ni jedan profesor nije ’’mrzeo’’. I dan danas kad prođem pored tog vecea, a eno ga na istom mestu pored pijace – prođe me neka jeza i pomislim – šta bi bilo sa mnom da me tog dana baba nije povela u šetnju i koja bi mi se sve vrata u životu ’’otvorila’’.
Mrvice, rekoh joj kad je ušla u kuću. Nema te, pile moje, sto godina. Ni da se javiš, ni da dođeš… Šta se dešava…? Obaveze u školi…? Jeste, graknu Gaga, glavu ta ne diže od knjige. E, tebe niko nije ništa pitao, osu Mrvica po majci. Super. Ništa te nije pitala. A mogu ja nešto da te pitam…? Da te zamolim? Da čujem, reče Mrvica i nalakti se. Sutra, posle škole, da dođeš do mene kući, hoćeš..? Moram do pijace da nešto pokupujem, pa sam mislila da mi malo pomogneš, a i da prošetamo malo nas dve, nismo odavno, jel može…?

Pročitajte i…Duda Alapača: Kupi mi bebu pliz

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.