Duda Alapača: No make up, no wake up

Čitam pre neki dan kako je negde tamo u belom svetu jedna poznata glumica zapalila internet kada je na svom instagram profilu objavila svoju fotografiju na kojoj je bez šminke. Ma jel’ moguće?! Zapalio se internet, veliš…? Pa i treba da se zapali ako je jedna fotografija bez šminke uspela da podigne toliku prašinu. Što rekla moja pokojna baba – budiboksnama, ove današnje ćeš pre videti bez gaća nego bez karmina. Ovaj svet mora da propadne, i to je rekla. I bila je u pravu.

Piše: Duda Alapača

Pa stvarno. Čuj – žena pa viđena u javnosti, u po bela dana, na ulici, međ’ svetom – bez šminke! Hrabro, nema šta. Mislim, baš je ono trebalo stisnuti petlju pa izaći napolje. Znam jednu što po pet puta krpi jedan te isti brushalter ali zato pola plate daje na puder. Pa dokle ćeš više da heftaš te bretele, pitam je. Šta me briga, bretele ionako niko ne vidi. Znam još jednu koja pouzdano duguje dve kirije, ali se pre neki dan pohvalila na fejsu novom četkicom za hajlajter od pedeset i kusur evra jer se, kako reče, strobing tehnika ne može ni zamisliti bez nje. Bi me sramota da je pitam šta je strobing. Šta ću kad sam zaostala u razvoju…

Ok, svi smo voleli da se šminkamo. Trackala sam se da me rođena majka ne prepozna kad izađem iz kupatila. I dan danas se smejem kad vidim svoje slike s mature. Rakun mi ravan bio nije. Ali znalo se šta je šminka za dan, šta za noć, šta za posebne prilike. Danas, brate, sve našminkane ko da su krenule pred matičara. Mrvica provede po pola sata najmanje pred ogledalom svako jutro. Ja nisam knjiga u rancu nosila koliko ona šminke nosi. A lepo dete i bez šminke, majke mi. Al’ aj ti sad to dokaži, ne možeš. Jer gde god se okrene, u šta god da pogleda – to samo šljašti od obrva i trepavica i noktiju. Jel’ mi dobar ajlajner, pita nas pre neki dan.

Pa i ne bio ti dobar, pet puta si skidala i nanosila, reče Gaga. Da nad knjigom provodi vremena koliko pred ogledalom, ja bih već bila ponosna majka doktora nauka. Uostalom – gde ideš…? Da kupim hleb. I za to ti treba ajlajner…? Bože, mama, jesi ti normalna, šta ću ako sretnem nekog..?

Stvarno, bre, deco – dokle smo dogurali…? Je li stvarno to što drugi vide na nama – najvažnije? Je li nam ono što mi na drugima vidimo – najvažnije? Kada smo postali toliko opsednuti time kako izgledamo? Šta se desilo s onim iznutra, s onim čemu su nas bake učile, da nije važno koliko ko ima, i šta ko nosi, već kakav je čovek? I zašto me uopšte čudi što jedan internet gori jer se tamo neka žena slikala bez šminke? Zato što smo naučeni na maske. Zato što imitiramo jedni druge. Zato što su nam utisci formirani spram drugih. Zato što ovisimo o tome šta će drugi reći o nama. A zna se da su drugi uvek bolji. I mlađi. I imaju lepši nos. I više samopouzdanja. I ujutro su lepi čim se probude. Nije nego.

Ja ujutro ne ličim ni na šta. Ja ni kad spavam ne ličim ni na šta. Retko da i do podne uspem da zaličim na nešto. Ali kad me on pogleda i kad me takvu, nikakvu, ujutro poljubi – ma ja sam meni najlepša, eto. I on mi je najlepši, isto. Kad se posvađamo pa mi kaže svašta, bude mi ružan, najružniji na svetu, ma očima ne mogu da ga gledam. Posle kad se pomirimo – opet mi lep, šta ću. Jer, ako tražiš dobrog čoveka, sva je prilika da će ti jednog dana biti i lep. Ali ako tražiš lepog, teško da ćeš naći i dobrog.
Šminkam se i ja. Ali tu i tamo – zabušavam. Kad god mogu, gledam da budem klot. Jednom sam otišla na posao bez šminke. Pitali me jesam li dobro, je li sve u redu kod kuće. Toliko o tome.

I to što se taj internet zapalio – nije to bilo slučajno. Svima nam je dosta. Preko glave nam je naslovnih strana, pozera. Jeste, svi ste srećni, svi se volite, deca su vam uvek umivena i čista, kuće vam blistaju, sve stižete, nemate briga ni loših misli, ničega. Sve je sjajno – dok se ne dokaže suprotno. Dok ne priznamo sebi da smo željni ljudi, jednostavnih, običnih, pravih ljudi. Ljudi s borama, s podočnjacima, pegama, krivim zubima, musavom decom. Ali ok. Ko sam ja da sudim? Svi nosimo ono najlepše što imamo. Neko na sebi. Neko u sebi.