Duda Alapača: Šest koma dva

Šest koma dva, rekao je Vlada i spustio gomilu papira na sto. Šta – šest koma dva, upitala sam. Šećer. Šest koma dva. Na gornjoj granici, dodao je i uzdahnuo. Pa, dobro, rekla sam. Dok je na gornjoj granici, to nije strašno. Pripazi malo na ishranu i biće sve ok. Moja baba imala trideset pa doživela onolike godine, pokušah da zvučim utešno. Znam, reče on, ali tvojoj babi su šećer otkrili u osamdesetoj. Meni su četrdeset dve. Za dva dana, četrdeset i tri, ispravih ga. I nisu ti ga još otkrili, samo je na gornjoj granici.

Piše: Duda Alapača

Moj čovek prekosutra puni četrdeset i tri godine, pomislih posmatrajući ga kako zabrinuto čita nalaze, gugla referentne vrednosti, bez greške se, na prvu, pronalazi u svim nabrojanim simptomima. Ozbiljan je, dve oštre, uspravne crte gnezde se između obrva, kao i svaki put kada se mršti. Šta ti je, kažem mu, šta se ložiš, nije ti ništa… Uostalom, bilo bi čudo da ti nisu našli baš ništa. Danas ne možeš da odeš na najobičniji pregled a da ti baš ništa ne nađu. Kako uđeš u ordinaciju, tako si dobar bar dve dijagnoze. Tihi ubica, reče. Tako ga zovu. Koga..? Dijabetes. Nema simptoma, nema upozorenja, i onda te samo jednog dana – nema.

Ne budali..! Kako tebe može da nema, rekoh. Toliki čovek, pa da ga nema, pokušah da budem duhovita, ali one dve crte se ne pomeriše. Osetih kako mi se u grlu skuplja neka velika, gorka knedla. Ne može da te nema, ponovih u sebi. To nikada ne može.
Mislim, toliko toga smo prošli, tolike te godine poznajem, znam sve o tebi, debeli. Znam s kim si igrao klikere ispred zgrade, znam da i dan danas čuvaš onaj šestoperac, znam kad si i s kim prvi put napio, znam koga si prvi put poljubio, znam kako je izgledala tvoja soba kada si imao petnaest godina, znam svaki poster na tom zidu, značke koje si skupljao, znam te iz vremena kada si bio samo malo teži od tvojih vršnjaka, znam te i krupnog, širokog u struku, znam i ono posle kada si prestao da uvlačiš stomak i upasuješ košulju u pantalone.

Znam koliko voliš da jedeš, znam da ima dana kada bi i mene i rođeno dete menjao za tepsiju musake, znam koliko me mrziš kad na slavama krenem da te čepam ispod stola i odmičem predjelo ispred tebe, znam da noću ustaješ i cepaš slaninu, kad misliš da spavam, znam da često ne jedeš zato što si gladan, već onako, bezveze, znam kako se osećaš kad ne možeš da uđeš u XL, znam kako se osećaš kada ti za svaki rođendan ili godišnjicu poklonim pakovanje žileta i penu za brijanje, jer odavno ne uspevam da nađem pravu veličinu džempera, pantalona, bilo čega. Znam koliko te boli kada te zovem Debeli. Znam te, i znam da si već navikao, da se zezaš na svoj račun i kriviš mašinu za sušenje veša jer ti u dosluhu sa mnom, smanjuje sve stvari za broj, znam da je potrebna tona samopouzdanja da se prihvati šala na sopstveni račun, ili ono kad te, pri nekom kurtoaznom upoznavanju, predstavim kao moju ’’veću polovinu’’.

Ti i ja znamo da si zapravo ona druga, bolja polovina mene. Ali isto tako znamo i da me lažeš, kad uđeš u kuću i kažeš mi da ništa osim salate nisi okusio ceo dan jer želiš da mislim kako vodiš računa i brineš o svom zdravlju. Ja sam ok, mene možeš slagati. Ja mogu progutati svaku tvoju priču, ako će ti tako biti lakše. Ali šta ćemo s onih šest koma dva…? Šta ćemo kad jednog dana krene stvarno da boli…? Da smeta? Da pritiska…?

Jer, vidi, debeli, ja planiram ceo život da budem s tobom. A sad smo tek negde na pola. Planiram čak i ako ne znam šta nam taj život oboma sprema. Možda ću sutra morati da te vodim po lekarima, možda ću svakog dana izlaziti ranije s posla i donositi ti supe u tegli. Možda ću te hraniti kao dete i brisati kašu od jabuke koja ti se sliva niz bradu. Možda ću svakog dana morati da te podsećam ko si i kako se zoveš. Da ti obuvam cipele, vežem pertle. Možda ćeš ti mene češljati, uspravljati u krevetu, poturati mi jastuke, dodavati štap, štake… ko zna…? Ali to neće biti sad i neće biti odma’ i neće biti od šest koma dva jer ne planiram da te pustim da mi kao neki nižerazredni levi bek zbrišeš pre drugog poluvremena.

Pa, ti mene baš, ono, voliš… – reče i spusti telefon na sto. One dve crte izbledeše. Dobro jutro, Kolumbo, rekoh i pljesnuh rukama. Ja tebe baš, ono, volim. Jel’ me voliš samo zato što sam bolestan? Bolestan si ti u glavu, znaš..? Nije ti ništa. Ali bliži ti se rođendan, a nisam ti kupila poklon, tako da se i ovo računa, jel’ da…? Šteta, reče. Taman sam ostao bez žileta, sav sam se iskasapio jutros. A koliko me voliš, upita. Postaješ naporan sad, jel’ znaš…? Znam, al’ reci KOLIKO…? Ono – od jedan do deset…? Šta znam, rekoh. Devet koma dva. Samo…?! Šta ’’samo’’…?! Na gornjoj si granici, Debeli. Nema dalje.

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu