Norin dnevnik: Prirodna lepotica

Teško prihvatamo promene, činjenicu da se stvari menjaju, i to bez prestanka potvrđuju najbanalniji primeri. Na primer, kafić iz prošlosti gde smo se okupljali, a kojeg nema više, vuneni štofova iz prošlosti, puter iz prošlosti… I dok mogu razumeti da stariji čovek želi tako da razmišlja, to isto me počinje nervirati kod mlađih…U tom smislu 2017. je bila godina promena. Lepih ili šokantnih – zavisi s koje pozicije gledate. Na privatnom planu, pre tačno 12 meseci moja dobra drugarica je izašla iz bolnice. Sloj po sloj padali su zavoji i napokon se, kao iz svilene kukuljice, pomolio njen novi – nos.

Nema dovoljno vremena da objasnim – ceo njen život je bio usmeren ka tome, rešavanju „grbe“. A, medicina je ovog puta bila darežljiva: uklonjenih par milimetara je garantovalo da nikome više neće pasti na pamet da njen lični opis započinje sa tim dela. I tu je na scenu stupa ono neobično. Muškarci su reagovali sjajno… tj., isti oni koji je nisu zarezivali pre operacije su se sad besramno interesovali za nju – kao da se radi o drugoj osobi. Uskoro su za Tamaru izmislili i novi nadimak: „Tejlor“, zato što je ih je podsećala na Tejlor Svift… (život je rolerkoster, šta drugo…).

Međutim, devojke, lepotice iz šireg kruga (o njima ovde pričamo) su bile zbunjene. Svakako nespremne za ono što je sledi – tj., činjenicu da će „Taylor“ od sada sa njima deliti kolač popularnosti. I dva meseca od tog događaja, tri, pet, i sad skoro godinu dana, kruži taj trač kao mali brifing za svaku novu osobu na žurci – Znaš, Tamara nije pre tako izgledala…
Što me podseća kad sam prvi put došla na novi posao. Najveća atrakcija nije bila šta ja treba da radim. Najveća atrakcija je bila Brankica, koja je u godinu dana uspela da skine četiri konfekcijska broja, ofarba se u plavo i glas podigne za oktavu gore. – Ne, ne, kunemo se, ona je pre pričala kao muškarac!!!

I sad, na koncu godine, pitam se čega se mi to bojimo? Jer, nemoguće je da smo sentimentalno vezani za nečiju grbu na nosu ili za nečije salo. Pre će biti da se bojimo za sebe. Uhvati nas panika kad se neko usudi uzburkati močvaru prirodno podeljenih uloga. Pa onda strancima kao sopstvenu amajliju nudimo da ponovimo kako su stvari pre izgledale. Kako su „istinski“ izgledale.
Sve to izgleda vrlo, vrlo tužno, a manjak modernosti da ne spominjem. Ja, bih na primer, rado da me prožme neka takva promena. Da protutnji kroz mene i da postanem, recimo, olimpijska pobednica. Ali, duboko u sebi znam da se nikada neću usuditi…

Pročitajte i…Norin dnevnik: Van crvenog tepiha