Žene života žedne: Pravi muškarci

-Koliko pravih muškaraca znaš? Gledam ove gradske od dvadeset, čak trideset, što šetaju po tržnim centrima. Uske farmerice, uske košuljice, ukrojeni sakoi, frizurice – iako muške, perfektne kao ženske, provode sate u šopingu, a kladim se duplo više u teretani, piju šejkove za doručak, salatice za ručak, zeleni čaj umesto kafe. I jednom nedeljno manikir. Priznajem, nisam se upuštala u diskusije sa njima, ne znam kako oni vide ovaj naš „muški svet“, ali ne odaju utisak „pravih“ muškaraca. Eto, ti radiš sa tinejdžerima, kako se tebi čini, hoće li izumreti? – pitam sestru, inače pedijatra, dok u vreme večere ritualno čavrljamo preko telefona.

piše: Ivana Jovanović

– Uh, samo znam da svi u tom uzrastu pate od glavobolje. Retko dolaze sa povredama tokom sporta. Ali glavobolje su konstanta. Brufen ne radi. To znači – misle. Zabrinuti su. Nerviraju se. Plaše se. Povlače se. Nisu mnogo borbeni. Ne znam da li to ima veze sa biti ili ne biti „pravi“.
U tom trenutku moj „pravi“ muškarac je uleteo u stan. Sa telefonom, naravno. Na vezi mu nije bila sestra, već posao. Prekinula sam razgovor sa svojom sestrom, jer me je pogledom pozvao da mu brzo skinem kaput, da može da otvori laptop i reši nešto „važno“. Gori posao, kao i svako veče u ovo vreme. Kravatu je odvezao verovatno u autu, viri izgužvana iz džepa kaputa, cipele izuo bez odvezivanja pertli, i kad je, posle desetak minuta, vatra utihnula, malko razbarušen seo je za sto da večeramo.

-Za pola sata moram da budem na basketu. Samo ću zalogaj-dva, pa ću posle. Molim te, spusti mi trenerku i patike. – rekao je opet zureći u telefon.
Nastavak priče o „pravim“ muškarcima usledio je uz „prave“ ženske poslove oko posuđa, veša i bezbroj bučnih kućnih aparata. Dok je sve oko mene zujalo od rada, mogla sam smireno da razmišljam o svom ocu i o svom suprugu, za koje tvrdim da su „pravi“ primerci, čak i pored činjenice da se međusobno razlikuju. Recimo, moj otac je uvek sve sam popravljao u kući. Suprug bi uvek zvao majstore. Zašto su baš oni „pravi“?

„Pravim“ ih čini to što ih znam, što su moji. Uz jednog sam formirala svoj stav o muškarcima, uz drugog sam spoznala mnoge nijanse muško-ženskih odnosa. Heroji mog života. A ove nove iz tržnog centra, što ih bole uredno očešljane glavice, ja, u stvari, ne poznajem. Strah od nepoznatog. Tipična reakcija. Zato mislim da nisu „pravi“. Ali nekome sigurno jesu. Hajde da probam da verujem da su oni budući heroji svih onih filmskih žanrova koje nam život režira. Biti drugačiji ne znači – ne biti!

Posle basketa je verovatno usledilo druženje uz pivo, nisam ga čekala. Ujutro sam najpre sadržaj sportske torbe izručila u mašinu za veš. Na aparatu za kafu, sa kojim se obično prvo pozdravim, bio je zalepljen stiker sa sledećom porukom: „Smućkaj neki omlet i dupli espreso, nežno me probudi i biću samo tvoj (dok ne krenem)“.
Jaja su cvrčala, a ja sam zamišljala momke iz tržnog centra kako zapušenog nosa i zbunjenog pogleda sede u mojoj kuhinji i nemo zure u „pravi“ život kao u prvi pravi film Braće Limijer. Strah od nepoznatog. Tipična reakcija.

Pročitajte i…Žene života žedne: Dupla doza ludila