Duda Alapača: Nek’ ide život

Kako vam je bilo za Novu, upita Gaga. Kako…? Preselo mi je, eto! Kad se uoči dočeka pobili nismo, nikad nećemo. Što, zaboga..?! Šta – što?! Znaš Vladimira kakav je alav. Ajme njemu, samo da ne zafali hrane…! Pet puta je u nabavku išao. Kaže – ja sam stipsa. Ja – stipsa…!? Ej, ja stipsa a žalila nisam ni para ni vremena, neću da štedim, računam – pa nije ni ta nova godina svaki dan. Kupim pola kila praške šunke za rusku, dve tegle krastavaca, al’ ne onih što su k’o balvani, nego sve biram lepe, male, da ne budu mekani. Dođem kući, kažem mu – Vlado, ne diraj mi ovo, treba mi za rusku. Šta ti je, veli, nisam gladan.

Autorka teksta: Duda Alapača

Ustanem ujutro – kad ono pola nema. Pitam ga – što mi šunku onoliku pojede? Kaže – nisam ja, Beba je. Odem kod Bebe u sobu, reko’ srećo majkina, pa što ne reče da si gladna, dete me belo gleda, kaže – mama, nisam ja stvarno, tata je. A nije meni za šunku, nego valja opet ići u radnju, znaš kakav je haos u subotu bio, nisi im’o gde iglu da baciš. Al’ dobro, ajde, mislim se, pojeo – pojeo, šta sad… Izvadim meso ono rolovano iz rerne, reko – nemoj da bi mi neko ovo dirao, to mi je za goste. Spremim se pa ponovo u nabavku. Onaj mesar na delikatesu me već zna, kaže “komšinice, jel’ to za popravku…“ ,reko “jeste, komšija, dajte trista grama, nek’ ide život“.

Vratim se, pogledam meso – nedostaje dobro parče. Ko je jeo, nije niko. E tu već poludim. Šta se dereš, pita me on, kaže – samo sam probao da vidim dal’ je pečeno. I jel’ pečeno? Jeste. Jel’ dovoljno slano? Jeste. Jesmo sad završili diskusiju? Jesmo. Mislim se, idi s milim bogom i ti i tvoje meso, neću da dižem pritisak, kumovi samo što nisu stigli, a valja mi i kuću spremiti i sve… Dopravim onu rusku, pomešam, puna ona moja činija velika bela, ako nije bilo tri kila – tu me seci. Uzmem ga za ruku, odvedem do frižidera, pokažem onu salatu, kažem – ovo da nisi pipnuo, to mi je za goste. Jesi me razumeo, Vladimire? Jesam. Sigurno? Sigurno. Dobro, onda mi izađi iz kuhinje, moram da smotam sarmu. Gago moja, ostala sam u kuhinji do osam uveče, znači nije mi bilo dobro koliko sam hrane naspremala. Prvo ta ruska nesrećna, pa sarma, pa pokiseli prebranac, pa dinstaj luk, pa ajde da napravim čorbu, valja se nešto i kašikom kusnuti, pa daj kiflice, nek’ ima nešto slatko u kući… e, kad sam sve završila, ne znam kako sam se dovukla do kreveta, svaka me kost moja bolela. Al’ dobro, mislim se, barem je sve spremno. Sutra, kad dođu, postavim sto, sednem i ne mrdam.

Ustanem ujutro, otvorim frižider, kad ono… Nije valjda sve pojeo, upita Gaga. Nije sve, al’ pola jeste. Kad sam mu uletela s onom činijom u sobu, nije znao šta ga je snašlo. Kakav problem ti imaš, pitam ga. Jesu tebi nekad branili da jedeš, šta…? Samo sam probao. Samo si probao?! Proba se kašika, dve. Ti si pojeo pola. Pa šta, kaže. Neće ni gosti samo rusku salatu jesti. Ima i drugih stvari, kaže. Tačno, ima i drugih stvari. Ali ruska je ruska. Ruska je kraljica svih novogodišnjih trpeza, VIP obrok, takoreći. Ako sam ti rekla da mi je ne diraš, ako sam te odvela do frižidera i pokazala ti da belu činiju ne diraš – pa kako ne možeš jednom da uradiš ono što ti se kaže!? Ne znam, veli. Mnogo volim rusku. Kad sam bio mali, nikad mi nisu davali da jedem rusku, uvek je bilo “ostavi to, to je za goste“, “daću ti kad odu gosti, ti ćeš posle“, oni kad odu ne ostane ništa, sve pojedu i otad sam je željan. Jel’ tako? Tako je. E mislim se, majčin sine, sad ima da jedeš ruske dok ti ne pripadne muka. Uzmem onu činiju pa pred njega, na sto. Dam mu kašiku, kažem “jedi sad“, jedi dok ti na nos ne izađe. Daj mi malo hleba, kaže. Nema hleba. Bez ‘leba ima da jedeš. Sad je podne. Ima da ručaš rusku, i da večeraš rusku i sutra za doručak ćeš isto imati rusku, ima da pojedeš toliko ruske da grašak i krastavac nećeš moći da vidiš ni u udžbeniku iz prirode i društva, jel’ ti jasno…?
I…? – upita Gaga. I ništa. Spremim se pa ponovo u nabavku. Maksi, samo što se nije zatvorio. Na nesreću, opet onaj isti mesar na delikatesu. Kaže “komšinice, pa nije valjda da je opet zapelo“. Zapelo, nego šta, moj komšija. Tristapedeset grama, kaže. Jel’ mnogo? Ma kakvi mnogo. Teraj to do pola kila, nek’ ide život!

Pročitajte i…Duda Alapača: Opis posla sreća

Pročitajte i…Duda Alapača: Sve mi (ni)je na mestu

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu!