Žene života žedne: Pazi šta pričaš

Imam sreću da sam svoj poslovni život organizovala tako da bude dobro i meni i svim članovima moje porodice. Da li je baš tako? Ili samo zvuči dobro kada se nekome opiše. Ženama majkama je to naročito važno – da budu dostupne i pripravne kad god zatreba. Nemam fiksno radno vreme, slobodna sam da izaberem momenat kada radim, a kada pravim pauzu. Uglavnom sam sama sa svojim računarom ( i saradnicima koji su online). Ponekad imam sastanke „uživo“ i ponekad posećujem javne događaje. Ponekad u pauzi posla stignem da skuvam brzinski ručak i otrčim pola sata na traci, pokupim dete ranije iz vrtića, uključim mašinu za veš, odem u nabavku. A ponekad hoću da poludim.

piše: Ivana Jovanović

-Pitaš me zašto? Zato što sam uvek sama. Zato što pijem kafu sama, i čitam vesti sama, i nemam s kim da komentarišem sve te dnevne teme, i doručkujem sama, i ne moram da se sređujem za posao, nego mogu u trenerci da radim. Samoća nas otuđuje. Osećam se kao noj kojem je glava u pesku i koji ne vidi i ne čuje šta se dešava oko njega. Fale mi ljudi. Ali pravi, živi, sa grimasama, 3D ljudi. Društvene mreže su prepune, ali nas virtuelno šarenilo prazni. Kapiraš?

Moja sestra ne kapira. Radi u bolnici kao lekar. Od sedam pa ko zna. Dežura noću. Svakoga dana gleda previše ljudi. Pati što nije više sa svojim detetom. Sve kućne i porodične poslove prebacuje na vikend. I onda ne voli vikende. Tako u krug. U međuvremenu, ubeđena je da je meni sjajno ovako. Da sam razmažena i da „fantaziram“ (ne volim tu reč kojom od detinjstva pokušavaju da omalovaže i ponište svaki moj pokušaj iskakanja iz šina klišea, standarda, dosade…). Nisam normalna, živim kao gospođa, a kukam. I to njoj, robinji četrdesetočasovne radne sedmice, što bi ona rekla.

Manje-više što smo obe u pravu. Manje-više što meni nedostaju, a nju izluđuju ljudi. Menje-više što nam se često čini da onaj drugi živi bolje i ima baš sve ono što je važno za sreću. Suština je da ni ona ni ja ne bismo tek tako menjale uloge. Kladim se da ona nikada ne bi bila ja i provodila sate i sate sama, a i mene ako pitate – ko bi svakog dana ustajao u šest i pregledao desetine nezadovoljnih, uplašenih, zabrinutih, napornih pacijenata, u sistemu koji se ruši? Da sam htela to, ne bih bila ovo!

Ako smo same napravile neke izbore, a mnoge zaista jesmo, treba da ih volimo. Stvar je prosta. Ako kukanjem i negodovanjem svakodnevno preispitujemo te iste izbore, same sebi krademo od vremena u kojem bismo mogle da uživamo u njima ili im damo još neki smisao. Ja nisam od onih što se kunu u Lujzu Hej, ali u poslednje vreme sve češće kažem sebi: „Hej, misli nam oblikuju život. I reči koje izgovorimo nam oblikuju život. Naša moć proističe iz preuzimanja odgovornosti za njega. Neću ni da pričam ni da slušam negativne priče. Hoću one druge.“
I u skladu sa tim, ponovo nazovem sestru.

-Zaboravi sve ono od malopre. Imam samo jednu rečenicu da ti kažem.
I onda uzmem vazduh, pa glasno i razgovetno, kao spiker stare garde koji čita glavnu vest, izgovorim:
– Imam sreću da sam svoj poslovni život organizovala tako da bude dobro i meni i svim članovima moje porodice. Tačka. I ne zapitkuj kako mi je u stvari.

Pročitajte i…Žene života žedne: Najbolje godine