Duda Alapača: Samo kažem

U životu postoje tako neki dobri dani za koje mislimo da su loši. Obično počinju sa: “Zašto me nisi probudio na vreme“, a nastavljaju kao “izađi iz tog kupatila već jednom, ima nas još koji živimo u ovoj kući…Otkud ja znam gde je tvoj sat… Dete drago, možemo li bar jednom znati gde nam je taj pribor za likovno… Kako to misliš – nema hleba, jesam li ti rekla sinoć da kupiš… Mama, daj mi za užinu…Nemam sitno, pitaj tatu… Tata daj mi za užinu… Dao sam ti juče, nisi valjda sve potrošio?.. Bože, opet ću zakasniti na posao! …Mama, zvoniće za prvi čas, požuri…! Mama, nemam tempere… Mama, razredna rekla da dođete u školu. Šta si sad napravio, crni sine? Čuješ li ti, treba da idemo u školu…? Idi ti, ja sam bila prošli put. Ne mogu, imam sastanak. Je li sastanak važniji od rođenog deteta?…Google… botoks, cena… search…

Piše: Duda Alapača

Toliko…?! A vidi mi bore… Jesi li platio struju? Kad ćeš..?…Sin ti je izašao jutros i evo još ga nema. Stariji. Mlađi se ne skida s telefona… Ne kopaj nos, sram te bilo! Za pet minuta da si se nacrtao kući! Zato što ja tako kažem! Šta mene briga šta je Lazar dobio, nisam ja rodila Lazara nego tebe. Jesam ti rekla da se ne družiš s njim…? Kako nisi gladan? Kome sam ja ručak onda spremala? A, izvini, otkada ne voliš paprikaš…? Šta fali piletini…? Rek’o Marko? Pa nek’ te Marko onda hrani, si čuo…? Zvali su nas Petrovići na večeru. Ne ide mi se, muka mi je od one njegove šmizle raspale. Samo se prenemaže, a ne znaju šta će od para…

Ispravi se, iskrivićeš kičmu. Ostavi taj telefon, ostaćeš bez očiju. Molim te, pričaj s njim, mene ne zarezuje. Kakva je pita? Domaće kore, nego. Vi bi se ubuđali da mene nema. Opet si potrošio svu vodu? Slušaj, mladiću, dok si pod mojim krovom, biće kako ja kažem. Nemam šta da obučem. Debela sam. Vidi mi podočnjake. Spremi nešto nabrzaka, dolaze Sonja i Bata. Opet? Zašto mi jednom ne odemo kod njih, za promenu? Mogao bi da se obriješ, vidi na šta ličiš. Obrijao sam se, pre dva dana. Nemoj sad, glava me boli. Probudićeš dete. Jesi ti normalan, znaš da ustajem u šest. Slušaj, moramo da razgovaramo. Ne mogu više ovako. Ne ide nam baš. Ne znam. Ne diraj me. Moram da razmislim.

Postoje i oni drugi dani. Dani koji se stvore niotkud, kao veliki crni oblaci. Dani koji potamne sva sunca ovog sveta. A osvanu kao i svaki drugi. Mama, boli me glava… Dođi… Daj da izmerimo temperaturu… Ne mlati s tim toplomerom… Tridesetosam sa pet..!? Mama, jel’ ne moram danas u školu? Ne moraš, lezi i miruj. Moram na posao, zovi me ako ti nešto treba… Lokal 7250… Budite na vezi… Mama…? Bati nije dobro… Ne znam, trese se… Moram da izađem, hitno, pokrivaj me ako Debeli naiđe, hoćeš li…? Halo…? Ja sam…Idem kući…Nije mu dobro…Ne znam…Zvaću te… Znam da si na sastanku..! Ne histerišem… NE HISTERIŠEM..! Izvinite, nije mu dobro od jutros, ima temperaturu… Znam da naša doktorka nije u ovoj smeni, ali… dete se trese… Kako to mislite, ako bude mogao da nas primi…?!

U redu. Sačekaćemo. Majka, uđite… Doktore, ovo nije prehlada, pogledajte ga samo! Majka, on raste, to su te godine… ali evo, daću vam uput za laboratoriju, pa da vidimo… dođite s nalazima popodne…. Mama, nije mi dobro… Hajde, hajde, toliki momak pa plače… Nemoj brat da te vidi, sram te bilo… Ti kao da nikad nisi imao temperaturu, šta..? Pojedi nešto… moraš…molim te… Nije pileća, samo povrće… Zovi Lazara, vidi šta su radili u školi a ja idem po nalaze… U petak imaš kontrolni, ocena ti zavisi od toga… Kako to mislite – nisu dobri…? Ne razumem, kakav CRP…? Šta je to…? Reaktivni protein…? Uvećan? A koliko je normalno? Šta znači to…? Ma dajte doktore, on je još dete… rekli ste da raste, da su to te godine… ne može biti… Kakva hospitalizacija…? O čemu vi, zaboga, pričate…?! Sestro…! Sestro, dajte brzo vode, ženi nije dobro…!

Eto. Postoje i neki takvi dani. Dani koji se uvek dese nekom drugom. Postoje žene koje više nemaju koga da probude ujutro i koje nema ko čak ni da ostavi. Grozna sam što ti to govorim, znam, ali misli o tome pre nego sledeći put kažeš kako imaš “loš dan“. Svaki put kada pomisliš kako si sita svega. Kako nema dalje i kako ovako više ne ide, kako je ovaj život podla beštija jedna…Svaki naredni put kada u Google search ukucaš – liposukcija, korekcija, hrono dijeta, zakon privlačenja, joga za početnike ili kada polomiš štiklu, a autobus ti pobene ispred nosa, muž zaboravi godišnjicu, dete dobije lošu ocenu, svekrva se pojavi niotkuda… Svaki put kad pomisliš da si debela, stara, ružna, nesrećna… Svaki put kada poželiš da se pokriješ preko glave i prespavaš sve, pomisli da postoje takvi dani. I da postoje ljudi, srećni ljudi, poput tebe. Jer, ti si se uspavala za posao. Neko drugi se uspavao za ceo život. Samo kažem. Pa ti sad vidi.

Duda Alapača: O nano, boluje mi dika

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu