Duda Alapača: Džepno izdanje, meki povez

Kasno je. Ulazim u kuću poput lopova. Špalir malih poraza čeka me u još u predsoblju. Kriva sam, jesam, ceo dan me nema. I nisam kupila hleb. I nisam uključila mašinu. I nisam promenila posteljinu. Nisam je vodila na sankanje, a obećala sam. Nisam oprala njegovu jaknu. Nisam odnela čizme kod obućara. Nisam skuvala ručak. Ni supu čak. Toliko toga danas nisam da me je strah i da nabrajam.
Gde je Beba, pitam ga. Spava, kaže. Zar već..?

Piše: Duda Alapača

Deset i petnaest je, govori. Deca, inače, spavaju u ovo doba. Ima nečeg optužujućeg u njegovih “deset i petnaest“, ne mora ništa da kaže. Ne mora da me pita gde sam do sad, ni gde sam bila, ne mora da mi ispriča kako je otišao po nju u školu jer JA nisam mogla, kako je na brzinu ispržio jaja jer JA nisam mogla, odveo je na trening, vratio s treninga, pomogao oko domaćeg, kupio rezbarni luk za tehničko, i vukao na sankama i sve to zato što JA nisam mogla. Znam. Ali ćutim. Ne govorim ništa, jer znam da bi sve što kažem bilo pogrešno. Znam da ni on ne bi rekao ništa ispravno.

Znam jer sam toliko puta gledala kako se ovaj naš voz brzinom svetlosti primiče poslednjoj stanici, ostavljajući za sobom oštar miris gareži na šinama. Razvedi se ako ti ne valja, rekla bih. Da znaš i da hoću, odgovorio bi. Nađi neku domaćicu sebi, da sedi kući i da štrika po cele dane. Bolja ti i ne treba. Treba mi žena, rekao bi. I meni treba muž, neko ko može da izdržava porodicu, neko ko prima platu svakog prvog, povikala bih, svesna da kvarim jedino preostalo crveno dugme za kočenje u slučaju opasnosti. I onda bismo tako, u gluvo doba noći, stigli na nekakav mračan peron, u neki strani grad i sve bi otišlo bestraga. Zato ćutim. Biće bolje, kažem. Jesu li te zvali s posla? Nisu još. Zvaće, govorim. Neće ni to restruktuiranje doveka trajati. Snaći ćemo se nekako. Izguraćemo. Hoćemo, kaže on i voz polako usporava. Jer nismo samo mi važni.

Važna je ona. I ništa na svetu nije važnije od nje. Znam da raste brže nego što smem da pomislim. Znam da nosi isti broj obuće kao ja i da će joj uskoro moje cipele biti male, da neće proći mnogo a već ću početi da se uspinjem na prste da je poljubim. Znam da joj nedostajem. Ponekad i više nego što bih smela. Znam da se ujutro budi petnaest minuta pre mene, petnaest minuta pre sata, samo da bi duže bila sa mnom. I da stoji pored mene dok zakuvavam kafu, prati me u kupatilo, posmatra kako se šminkam, priča mi najluđe stvari, dogodovštine iz škole, dok sedi na ivici kade, u sedam ujutro, jer zna da kasnije možda neće biti vremena. Mama, zašto ti stalno odgovaraš sa M-hhhh, pita me. Svaki put kad ti nešto pričam, ti samo kažeš “m-hhh“. Slušaš li ti mene, mama…? M-hhhh, kažem i nastavljam da se šminkam. Mamaaaa, eto, opet..! – buni se. I ima pravo. Najveće pravo na svetu.

Znam da ni sad ne spava. Da osluškuje, šćućurena do zida, čuva za mene desnu stranu kreveta. Čeka da dođem. Da uđem. Da se uvučem pored nje i zagrlim du drugu, malu sebe, to svoje “džepno izdanje“ u mekom povezu, u okraćaloj pidžami koja jedva da doseže do gležnjeva, da mi se okrene i da ugledam te pege na licu, te maslinaste oči, to dete koje raste toliko brzo da boli, da je privijem uz sebe i pomislim kako je u stvari sve dobro. Jel’ pada sneg, pita me. Pada, kažem. Hoćemo li sutra na sankanje? M-hhhh. Obećavaš…? Obećavam.

Pročitajte i… Duda Alapača: Nisam ti ja draga

Pročitajte i…Duda Alapača: Najbolje godine, ali za šta?

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu