Duda Alapača: Vratite mi sat

Nekada davno, kad je život bio daleko jednostavniji, žene su se delile na dobre i loše. Dobre su sedele kod kuće, odgajale decu i heklale šustikle, za razliku od loših koje su bile uglavnom van kuće i vraćale se samo da prespavaju. Danas se žene dele na zaposlene i nezaposlene.

Piše: Duda Alapača

Nezaposlene su one koje imaju neograničenu količinu slobodnog vremena, pa se na ulici znatno razlikuju od svih drugih gorepomenutih žena. One su gotovo uvek doterane, imaju frizuru i uredne nokte. Lepo su obučene i možete im verovati na reč kada vam kažu da će samo skoknuti do prodavnice. Na pijacu idu svakog jutra, vukući za sobom lepe karirane cegere na točkiće.
Zaposlene žene, grupacija čiji sam član već dugi niz godina, takođe se prepoznaju na ulici. Ponedeljkom, njihova kosa je čista i puštena, a nokti sređeni. Utorkom ćete ih videti sa pokojom šnalom i, ako se pažljivo zagledate u ruke, primetićete da lak mestimično nedostaje. Sredom se naziru prvi znaci umora. Kosu vežu u rep, a probleme s noktima rešavaju tako što nabace još jedan sloj laka. Četvrtkom već izgledaju kao da su izašle iz centrifuge, a petkom…

Žene koje rade na pijacu odlaze isključivo vikendom, dok radnim danima frižider uglavnom pune smrznutom hranom iz supermarketa ili polugotovim jelima. Ne koriste torbe na točkiće, te im se plastične kese doveka usecaju u dlanove. Muževi čije žene ne rade svakog dana oblače novu košulju a cipele su im besprekorno uglancane. Deca čije mame ne rade za užinu ne kupuju bajate kifle u kiosku pored škole, a domaće zadatke rade na vreme.

Dakle, ja sam zaposlena žena i većina mojih poznanica su zaposlene žene. Mi nemamo kad da ispijamo kafe i prepisujemo recepte. Naše lenje pite brzom brzinom putuju od jednog do drugog inboksa, gde uglavnom i ostaju, nikad prepisane, još manje isprobane. Zakazane kafe nam takođe čuče u memoriji mobilnog telefona, punoj pokušaja da se između ponedeljka i petka pronađe malo slobodnog vremena.

„Javi se, pa da pijemo kafu”, pušta mi Gaga poruku. „Danas ne mogu”, tipkam joj da ubijem vreme u autobusu, na putu do kuće. „Možda sutra.” „Ja ne mogu sutra”, odgovara Gaga. „Mrvica ima Otvorena vrata u školi. Posle idemo do Bogdanovih, zvali nas na večeru.” „Ništa onda”, kažem ja. „Organizovaćemo se nekako za vikend”, i pritiskam „send”, iako znam da ni ovog vikenda od viđenja nema ništa jer će se jednoj od nas sigurno uvaliti gosti ili će imati gomilu veša za peglanje. Uglavnom, to je to. Naša prijateljstva opstaju nekim čudom jer za druženje nemamo vremena.

Ponedeljak je uvek najgori. Naročito kada su dani kraći pa svakog jutra pomislim kako sam greškom navila sat po bliskoistočnom vremenu. Niko normalan ne bi ustajao po ovom mraku. Osim ako ne mora da ide na posao. „Znaš li da se najveći broj samoubistava desi upravo između šest i sedam ujutro?”, pita me Nina. Ne sumnjam, kažem. I meni dođe da se ubijem kad pomislim šta me sve čeka preko dana. Prvo, čim zazvoni sat, poželim da me nema. Juče mi je došlo da se obesim kad sam ustala i videla da u kući nema ni trunke kafe. A kako da odem na posao bez kafe? Nego, kad se vidimo, pitam je. Otkako je prešla na drugi, bolje plaćen posao, ni ona nema vremena. „Ne znam, danas ću opet ostati do kasno. Da barem imam neki kauč u kancelariji, kunem ti se, kuća me ne bi ni videla.”

Ostaje mi još jedino Caca. Ona je honorarac. Povremeno prevodi neke prospekte za jednu stranu firmu pa kad joj uleti posao, radi dan i noć. Ali zato kad se odmara, odmara se i po nedelju dana, na čemu joj strašno zavidim. Šta ima novo, pitam je. „Ništa”, odgovara, dok tipka po tastaturi. Mislila sam da dođeš na kafu, kažem joj. „Nemam vremena, Dulili, moram do sutra da prevedem uputstva za neke veš mašine. Možda dobijem i neku na odloženo.” I moja je na izdisaju, priznajem tužno. Pitaj ih da li imaju programator viška. Gorenje, model devedeset druga. Caca se smeje. Smajli. „Je li”, pita me, „kako se ono kaže centrifuga?”

Gledam na sat. Deset je uveče, a ja imam još trista poslova da odradim. Da skuvam ručak za sutra, da ispeglam veš od juče, da sredim kuhinju, da pregledam neke papire s posla… „Nije valjda opet grašak?”, upita Vlada. Jeste, kažem, opet grašak. „Pa bio je i prošlog ponedeljka”, buni se. Neka je, pomislim, grašak je zdrav, a i lako se pravi. Čas posla… Šta bi ti, da dvorim za šporetom do sutra?! Na izmaku sam snage i nemam vremena da se raspravljam. Još manje da mislim o tome kada sam poslednji put spremala grašak. „Mogla bi nekad da napraviš musaku”, kaže. Mogla bih, ali nemam vremena. „Ti nikad nemaš vremena”, gunđa moj muž. „Kako druge žene uvek nađu vremena?” Molim?! Koje to druge žene? Daj mi da vidim te druge žene…! Ne postoje, dušo, nema ih – mitska bića.

Po ko zna koji put, ležim u krevetu i razmišljam o tim tamo nekim drugim ženama koje rade a imaju vremena za sve. Ne poznajem ih, ali pretpostavljam da imaju majku, svekrvu i kućnu pomoćnicu… Kako, inače, objasniti da negde na svetu postoje žene koje rade, imaju muža, decu, kuću i opet stižu da odrade sve što im sleduje? Ukoliko mali zeleni nisu umešali svoje prste, onda mi ni Foks Molder neće pomoći da rešim zagonetku tih superžena, bića sa druge planete, čiji su muževi siti i zadovoljni a deca okupana i mirišljava.

Sve ti je to zato što smo pomerili sat, kaže Vlada. Kakve veze ima jedan sat s tim, pitam. Svakakve, sve se poremeti. Nemaš pojma, kažem i odmahnem rukom. Sve i da mi vrate taj jedan sat, šta bih s njim…? Dok mi ne vrate pet, deset godina – nemamo o čemu da pričamo.

Duda Alapača: “JeR me kapiraš”