Duda Alapača: Još samo nedelju, dve, maksimum tri

Porodila se moja Neda skoro. Beba još mrva mala, slabo spava, nikako da uhvate ritam. A rodbina, dao bog, požurila da vidi dete, pa ni tu nemaju mira. Ona, s podočnjacima do zemlje. Kako zatvori oči, malena se probudi. Jedva čekam da prođu grčevi pa da se naspavam, kaže mi. Ćutim. Neda traži potvrdu. Kad prođu grčevi, naspavaću se, je l’ da…?

Piše: Duda Alapača

Nećeš, mislim se. Što si spavala – spavala si. Nikad se više nećeš naspavati. Mi smo, majke, stare čekalice. Prvo ćeš čekati da prođu grčevi, potom i da otpadne pupak. Onda ćeš čekati da ti nadođe mleko. Polako, majka, reći će ti pedijatrica na prvoj kontroli, treba strpljenja. Taman kad pomisliš da ste uhvatili ritam i da stvari kreću svojim tokom, krenuće i zubi. S njima i temperatura. A u tom će se zapušiti i nos. A to s nosa često zna da se spusti na grlo ili uvo. Dakle, od spavanja ništa. Onda ćeš čekati da počne da sedi, puzi i hoda. Kad prohoda, nećeš moći da zaspiš jer ćeš se plašiti da ne izađe iz kreveca. Onda će u neko doba preći kod vas u krevet. Muž će, logično, preći u dnevnu, da ne smeta (čitaj – da se naspava). U proseku ćeš ustajati   osamnaest puta noću. Dva puta da podgreješ mleko, jednom da je presvučeš i petnaest – da proveriš da li diše (sve majke to rade). Kad krene u jaslice, i dalje će se buditi noću. Koliko često? Dovoljno da ne uspeš da sastaviš tri sata sna u komadu. Čak i ako, negde oko treće godine tvoje dete bude spavalo celu noć – ti i dalje nećeš. Zato što ćeš imati toliko toga na umu. Šta je vaspitačica mislila kada je rekla da je “nekako tiha“? Da se ne druži s drugom decom? Zašto te je nacrtala crnom bojicom? Jesi li uradila nešto pogrešno…? Možda nije trebalo da se vraćaš na posao tako rano? Psiholozi kažu da su prve tri godine najbitnije. Šta ako izraste u asocijalno biće…? Biće sve bolje kada krene u školu, pomislićeš.

Neće biti bolje. Samo će “asocijalno biće“ biti nešto starije. Zašto mu ne ide matematika, pitaćeš se. Zašto ne pokazuje interesovanje za jezike…? Ostala deca već uveliko čitaju… I zašto se upiškila na času..? A možda učiteljica nema ispravan pristup…? To što je najviša u odelenju, ne znači da mora da sedi u poslednjoj klupi… I nije morala baš da je stavi s onim Mišom, on je tako nemiran, sigurno je ometa. A i ti školski rančevi, preteški su. Zar im baš sve knjige trebaju… Biće sve bolje kada krenu u peti razred.

Neće biti bolje. Dobiće šest novih predmeta i četrnaest novih nastavnika. Učiteljicu, onu “s pogrešnim pristupom“ pravićeš od blata. I ponovo nećeš spavati misleći kako će uraditi pismeni iz matematike. Znaš da se muči s trigonometrijom. Ni tebi to nije išlo. Ali biće bolje kada krene u šesti.

Neće biti bolje. U šestom će pubertet pomoliti svoje šašavo lice.  Malo po malo, tvoje dete neće biti tvoje dete. Frktaće, brecati se i odgovarati ti. Šta će ispasti od nje, mislićeš noću, budna. Ne priznaje autoritet, čovek ne može ništa da joj kaže, ako je samo pogledam – skače, odma’ bi se svađala… I šta to tata ima što ja nemam? Zašto njega toliko voli? Zašto sa mnom ne može da bude tako umiljata..? Gde sam pgrešila… Smiriće se valjda kad napuni petnaest.

Neće se smiriti.  S petnaest će biti još luđa. Ali to je normalno. Ostavljaće nered svuda oko sebe. Postaće zaboravna, rasejana. Zaboravljaće da zaključa kuću. Protezu za ispravljanje zuba gubiće u proseku jednom mesečno. Poželeće da ima izlaz do dvanaest. Ali sve moje drugarice…!? – skakaće na najmanju zabranu. U dnevniku će napisati kako te mrzi. Kako voli samo tatu. Uzdahnućeš. Promeniće se kad napuni sedamnaest.

Promeniće se, tako je. Probušiće uši, nos i pupak. Bez tvog znanja. Možda će pobeći od kuće? Možda će naći dečka koji se nikako neće uklapati u tvoju sliku o dečku. (Kao da se ikada uklapaju?). Treskaće vratima. Ležaćeš budna u dva ujutro i čekati je da dođe. Stani samo da napuni osamnaest, ima da otvoriš vrata i da kažeš – izvoli, kad si tako pametna, kad sve znaš – ceo svet je tvoj, čeka te. Čik da te vidim…

Nećeš. Nikada je nećeš pustiti od sebe. To su te godine, reći ćeš. Samo da upiše fakultet, pomislićeš. Promeniće se. O da. Hoće. S osamnaest će moći sve.  S osamnaest neće morati da te pita da izađe. S osamnaest ti neće govoriti gde ide, s kim ide i kad se vraća. Ooooo, samo da se uda, pomislićeš, da nađe nekog da je smiri… Ali njoj neće biti do udaje. Želeće da nastavi studije u inostranstvu. I to ne bilo kom inostranstvu, nego čak u Americi. I nećeš je sprečiti. Niko je neće sprečiti. Spakovaće kofere i otići. Samo da se javi da je stigla, reći ćeš. Ako je kod nas dva ujutro, u Bostonu je koliko…? Vremenska razlika od osam sati učiniće da ponovo ne spavaš. Jer čekaš da pozove. Zbog nje ćeš instalirati skajp i vatsap. Dobro sam, mama, reći će. Stvarno…? Nešto si mi omršala… Jedeš li ti šta u toj tvojoj Americi…?

I onda nećeš moći da spavaš od brige. Da li je gladna, da li joj je hladno, kakav joj je komšiluk, s kakvim se svetom tamo druži, viđa…? Tek kada nakon godinu dana dođe, s istom kilažom s kojom je otišla, odahnućeš. Na kratko. Dok ti ne javi da je našla dečka. Ozbiljnog dečka. Nije naš, ali je dobar. Tako kaže. A otkud ona zna da je dobar…? Svi su dobri na početku. Ko je, ko su mu roditelji…? Kad ćeš ga upoznati…? Smiri se, mama, reći će ti. Majkl je skroz ok tip. Idi u krevet, mama. I otići ćeš. Ali onda će krenuti valunzi. Klimaks. Nesanica. Aritmije. Tahikardije. Znojenje. Žeđ. Glad. Trnci u nogama. Hormoni. Terapije. Kontrole. Slaba bešika.

Kad prođu grčevi, naspavaću se, jel’ da…? –  ponovi Neda. Hoćeš mila, ne brini ništa, sigurna sam da hoćeš. Izdrži još samo malo. Biće to sve ok. A za koliko otprilike grčevi prođu..? Nedelju, dve…? Pa tako nešto. Nedelju. Dve. Ma, tri najviše.

Pročitajte i…Duda Alapača: A i mene čeka veš