Duda Alapača: Mama u boji

Bili smo na svadbi prošle subote. Tetka neka dalja udavala kćerku, pa kao – ajde, red je da odemo. I Milanka s nama. Ali mama k’o mama, ta bi na lakat progovorila, samo ako li joj nije sve potaman. Neću da idem i tačka, rekla je. Pa što, mama, pobogu…? Neću. Nisam dobila pozivnicu. Mama, dobili smo pozivnice i ti i ja. A gde ti je, daj da vidim..? Eno mi je mejlu. Čuj – na mejlu…?! – izbeči se mama. Gde je tu red, pitam ja tebe…? Znalo se kako se nekad pozivalo na svadbe, neki su se običaji poštovali, a ne k’o danas, mejlom. Da neće mejlom i da im dođemo…?

Autorka teksta: Duda Alapača

Ajde, ubedismo je nekako, šta ima veze, druga su vremena, nije to k’o što je nekad bilo, red je da se ide i to je to. Obećah da ću joj odštampati pozivnicu i to u boji. Voli žena hartiju pa to ti je… Šta ćemo kupiti, upita Milanka. Mama, ja nisam mislila ništa da kupujem nego da lepo damo u parama. Mama stade da se mršti. Vidim – ni to joj nije po volji. Znalo se nekad – poklon se kupovao za svadbu, reče. Da znaš šta je i od koga je i da ti ostane uspomena. Ovako, daš u parama, pare se potroše i nikom ništa.

Nemoj tako, mama. Ja sam dobijala poklone i…? Završih s tri pegle, dva fena, četiri slike… Lampe ni brojali nismo. I gde mi je to danas…? Nemam pojma, eto. Podelili kome smo stigli, nosili kad pođemo u goste… Ovako, damo im u parama, pa nek’ oni kupe šta im treba. Nije to, mama, k’o nekad, kad se na svadbu nosilo pečeno prase i to… Mama se zamisli. Znaš li ti, Dudo, da ja još imam ono Ambasador ćebe što sam ga dobila za svadbu…? Baš lepo, rekoh. Pa šta si mislila – da im pokloniš to tvoje ili..? Zezaj ti Dubravka, Ambasador je Ambasador. Prave li ih još, uopšte…? Ne znam, mama. Nego, šta si mislila, koliko para da damo…?

Kako pomenuh pare, tako nasta tajac. Šta znam, reče mama. Po pet hiljada… Jel’ malo…? Pet hiljada dinara? – upitah. A nego čega, Dubravka…? Malo je, mama. Kako – malo, zagrcnu se Milanka. Znaš li ti kolika je moja penzija…? Znam ja to, mama, ali bez dvesta evra bolje da ne idemo. Samo stolica u tom restoranu je četrdeset evra, nas je četvoro, pa sad ti računaj. Stolica – četrdeset evra…?! – skoči Milanka. Pa gde to prave, molim te? U kraljevskoj palati…?

Na ovu skupoću…? Šta misle oni, da narod leži na parama…? Dobro, bre, mama, iskuliraj, može im se, pa neka prave. Nisu oni krivi što smo mi kokuzi. Da si joj samo videla devojačko veče, jahtu iznajmila, posle smo išli na stript… Na šta ste išli…? – umeša se Vlada. Na večeru, brate mili, na šta bi drugo..!

Elem, nagovorismo nekako Milanku da se rastane od pedeset evra i da pođe s nama. Udarila mama frizuru, glacnula se, obukla neki kostim (pamtim ga još iz vremena kad mi je na roditeljske dolazila). Ja je nagovarala da odemo da kupimo nešto, da se ponovi – ma ni da čuje. Kaže, klasika je klasika. Jeste, al’ u toj tvojoj klasici su generacije moljaca decu iškolovale…
Kad treba da smo tamo, upita Milanka. U pet. Tek…?! – skoči mama. Pa to je skoro mrak. Nije skoro mrak, mama, ima dugo do mraka. A i to je nekakav open koncept, videćeš, lepo je. Šta ti je to – open koncept, upita mama. To ti je sve napolju. Hm, frknu mama. Znači, ni restoran čestit nisu bili u stanju da nađu, nego ćemo svi đuture na livadu…

Uglavnom, stigosmo nekako. Milanka se okreće oko sebe, gleda, vidim – nije joj pravo. Posedasmo. Služe li ovde kafu, upita mama. Ne znam, majko, pitaćemo. Koga..? Vidiš da nas niko i ne gleda. Aman, mama, polako, tek smo stigli. I samo da znaš – sve mi duva s leđa, reče. Open koncept, nije nego. Livada, ja da ti kažem…. Nemoj tako, mama, baš je lepo, i lampione su stavili, videćeš kako će biti super kad padne mrak… Ja ne kanim da noćim ovde, reče Milanka. Samo da ručam pa ja odoh. Majka, za ručak smo zakasnili. Pisalo je da će biti večera. Lajt varijanta. Mislim, lagana večera. Milanka napravi kiselu facu. Trebali smo ručati kod kuće, reče.

Posle dva sata, majka mi se unervozi. Dudo draga, oće li više doneti to predjelo…? Neće, mama, nego ćemo lepo mi po njega. Eno ga tamo švedski sto, pa uzmeš šta ti se sviđa. Švedski sto..? Pa nisam u odmaralištu…?! Čuj – švedski sto! Ovo je sve naopako, Dudo, slušaj šta ti majka kaže. Neće oni sastaviti ni dva kišna ponedeljka skupa! Ne može to da valja kad je sve mimo red. Nikakav običaj nisu ispoštovali. U naše vreme se znalo – i ko gađa jabuku i ko baca sito, i kad se ide po mladu i sve. Tri put sam nakonče okretala, mali Mišo, srce moje, dve godinice, al’ punačak bio, jedva sam ga podigla, bilo tride’st kila u njemu.

Dobro, mama, znam tu priču. Nego, ‘ajmo mi po tu večeru.
Šta je ovo, pokaza Milanka prstom sva zgađena. Suši, mama. A gde im je predjelo..? Mama, sve je ovo predjelo. A gde im je glavno jelo…? Mama, nema tu glavno – neglavno. To ti je što ti je. Stavi u tanjir i jedi. Dudo, kako da jedem kad ne znam ni šta je…? I gde je escajg..? Mama, suši se jede štapićima. Ali naći ćemo neku viljušku, ne brini. I prestani da kolutaš očima, svi nas gledaju…!

Ja ovo da jedem ne mogu, reče i odmače tanjir. Ali mama, suši je ekstra, kad ti kažem… Eto ga tebi kad ti je ekstra, ja nisam poludela…. Onakav kupus mi ostade kod kuće, reče i uzdahnu. Kilo i po mesa u njemu, pola but, pola rozbratna… Nego, kad će muzika da im počne, upita. Kakva je ovo svadba bez muzike…? Mama, muzika je počela pre dva sata, rekoh. Molim…? Ovo im muzika…? A gde su reči, tekst, harmonika…? Nema, mama, to je instrumental. Budibogsnama, reče mama i prekrsti se. Hoćel’ izneti još štogod na onaj astal il’ da idem kući da ručam k’o čovek…?

Uglavnom, nekako je nagovorismo da uzme malo salate i kajzericu, da joj ne padne šećer, pa šta bi onda s njom…? Nasmeši se, mama, slikaju nas, rekoh. Vidim vala, slikaju li slikaju, a posle kad krenu da nam uvaljuju slike, ima da nas istresu iz gaća. Samo da znaš, Dudo, ja imam dve hiljade u novčaniku i to je to. Neće, mama, da nas istresaju, iskuliraj. Nema ti ovde slika. Kako nema, pa slikali su nas. Jesu. Al’ oni ne razvijaju slike, nego dobiješ sve na CD-u, lepo. Na čemu…? Na CD-u. Ili ti pošalju mejlom. Mejlom…? Aha. Isto k’o pozivnicu. Milanka se snuždi. Ali ne brini, mama. Isprintaću ti ja sve slike. U boji.