Svestan sam svoje greške

Zaista ne znam kako mi se to dogodilo. Ni sada mi nije jasno zašto su popustile moje unutrašnje „kočnice“. Oduvek sam bio miran, skroman čovek, pažljiv prema prema drugima, cenio sam svoju porodicu i poštovao sam prijatelje. Tako je bilo sve dok nisam upoznao Maju…

Otkad znam za sebe, živeo sam mirnim životom običnog čoveka. Radim kao mašinski inženjer u velikom preduzeću, cenjen sam kao stručnjak, a moja supruga je učiteljica u osnovnoj školi. Imamo dvoje odrasle dece, kćerku i sina. Živeli smo kao skladna, srećna, gotovo idilična porodica, bili smo uzor mnogima. Moja supruga bila je jedina žena u mom životu. Vezivala nas je tiha, postojana ljubav, bez velike strasti i uzburkanih emocija. Bili smo odani i privrženi jedno drugom, nikada nisam poželeo drugu ženu niti sam pomislio da u našoj vezi nešto nedostaje.

Bio sam pravi porodični čovek

Tako je bilo sve dok u moj život nije ušla Maja, kćerka mog najboljeg prijatelja Marka. Naravno, poznavao sam je od rođenja, družila se s mojom decom, ali uvek sam u njoj gledao dete, doživljavao sam je kao kćerku.

Vremenom, Maja je izrasla u prekrasnu, zanosnu devojku, nežnog lica i sjajnih, toplih očiju, boje modrog, prozračnog neba. Studirala je istoriju umetnosti, a u slobodno vreme svirala je gitaru. Moja žena je ponekad umela da kaže da bi volela da joj bude snaha.

Jednog predvečerja banuo sam nenajavljen kod Marka. Bilo je lepo vreme, rana, topla jesen i ulazna vrata bila su otvorena. Iz kuće su dopirali skladni akordi gitare. Zastao sam i oslušnuo. Tiha, nežna melodija ispunjavala je prostor budeći u meni neopisivu milinu. Polako sam pošao kroz hodnik i ugledao – Maju. Sedela je na trosedu u dnevnoj sobi prebirajući po žicama, zanesena i srećna, u nekom svom svetu. Reči su izvirale iz nje, nikada pre nisam čuo takvu pesmu. Stajao sam opčinjen predivnim prizorom. Uživao sam u Majinom sviranju kao nikada dotad. Osećao sam se pri tom nekako posebno lepo, preplavila me je plima do tada nepoznatih osećanja. Valjda je to bio nagoveštaj onoga što će se dogoditi.

I dogodilo se. Maja je bila zaokupljena sviranjem, dugo me nije primetila i nesmetano sam uživao u nesvakidašnjem koncertu koji je bio namenjen samo meni. U kući nije bilo nikoga. U dvorištu nije bilo Markovog automobila. Mogao sam neprimetno da se iskradem i odem, ali nisam. Stajao sam i čekao, a podsvesno sam želeo da sve potraje do večnosti. Kad me je primetila, Maja je spustila gitaru, osmehnula se i pozvala me je rukom da uđem. Seo sam pored nje i nehotice dotakavši gitaru koju je još uvek držala. Prsti su nam se dodirnuli, a ja sam neprestano gledao u tu malu čarobnicu, autorku čudesne melodije koja tako moćno pokreće neobična osećanja u meni. Nešto toplo, pretoplo, zatreperilo je među nama, neka nevidljiva nit vodila me je čežnjivom Majinom pogledu.

„Divno sviraš, Maja“, rekao sam poljubivši je blago, očinski, u čelo.

Na tome je trebalo da se završe naši bezazleni fizički dodiri, ali nisu. Umesto blaženog smeška koji je bio večni ukras Majinog detinjeg lica, zatitrao je nemirni, uzbuđujući osmeh, vreli dah njenog mladog, rascvetalog tela zapljuskivao me je s tragovima njenog zanosnog parfema.

Treperila je kao breza u čežnjivom iščekivanju i u deliću sekunde zaboravio sam da je Maja dete mog najboljeg prijatelja. Video sam u njoj samo nežnu, toplu i podatnu devojku, mladu ženu koju sam želeo više od svega. Strast je ovladala mnome, pomutila mi je razum, izgubio sam sve obzire, kriterijume, sve moralne dileme iščezle su u tom trenutku jer mi je bila tako blizu.

Primakao sam se sasvim i privukao sam je sebi. Utisnuo sam vreli poljubac na njene male usne koje su se rastvarale poput cveta. Čudno je primila moje izlive nežnosti. Nije se opirala. Osetio sam kako uzbuđenje u njoj raste, kako me želi, baš kao i ja nju. Nismo mnogo govorili. Nismo rečima opterećivali bliskost koja je odjednom bljesnula između nas. Tu, na trosedu, u tišini prazne kuće mog najboljeg prijatelja razodevao sam Majino mlado, podatno telo koje se ugibalo pod mojim prstima.

Nisam mogao da se zaustavim

„Ne bismo smeli, Maja“, muklo sam istisnuo iz sebe pokušavajući da prekinem čaroliju trenutka i osvestim i nju i sebe.

„Hajde, Miroslave, molim te“, šaptala mi je maznim, umilnim glasom.

Gledala me je pri tom zavodljivo, molećivo, a sve moje strepnje i obziri topili su se poput lanjskog snega.

Bilo je divno voditi ljubav sa njom. Ne samo da je bila umetnica u muzici, već i u postelji. Kako smo se toplo i podatno slivali jedno u drugo. Nikada neću zaboraviti taj trenutak kada smo se zbližili, kada smo prvi put vodili ljubav. Bilo je to nešto božanstveno, nemerljivo ovozemaljskim merilima.

Nikada se nisam tako osećao u postelji, u zagrljaju voljene žene. Maja mi je otvorila vrata svog srca pokazavši mi čudesne puteve užitaka za koje sam verovao da postoje samo u mašti, u filmovima i knjigama neiživljenih pisaca. Probudila je u meni muškarca, ni slutio nisam da u meni ima toliko uspavane strasti, ljubavi i erotske energije.

U postelji sa sopstvenom suprugom nikada ništa slično nisam doživeo. Naš seksualni život tavorio je na marginama svakodnevice, utapao se u trci s vremenom, poslovnim, roditeljskim i drugim obavezama. S Majom je sve bilo drugačije, lako, neopterećeno, u trenutku zbliženja pripali smo jedno drugom, nesvesni vremena i prostora oko nas. Predavali smo se jedno drugom bez ostataka i rezerve.

Osetio sam pravu sreću

Potrajalo je to nekoliko godina. Krišom smo se sastajali i tajili smo našu vezu. I bili smo zadovoljni takvim odnosom. Kako Maja nije zahtevna, nismo opterećivali jedno drugo obavezama i odgovornošću. Prepuštali smo se čarolijama trenutaka uživajući u postelji.

I… znao sam da neće doveka potrajati naša ljubav jer je veoma teško bilo sačuvati privid uzornog porodičnog čoveka i i istovremeno dopuštati da me vode putevi srca. Želeo sam da jednoga dana započnem novi život sa Majom, da se venčamo uprkos svemu.

Naravno, često sam krišom čitao knjige iz psihologije koje se bave vezama mladih devojaka i starijih muškaraca pokušavajući da pronađem odgovore na pitanja koje su me mučila.

I nije bilo „recepta“ za nas.

Kada je, pre sedam meseci, „pukla bruka“, Maji i meni nije preostalo ništa drugo nego da se, ruku pod ruku, odselimo iz našeg gradića i da utočište potražimo u dvomilionskom Beogradu. Znali smo da to znači prekid svih veza sa našim porodicama ali bili smo spremni na to.

Ipak, iako je sve između nas dvoje u najboljem redu, i dalje se pitam postoji li pravi put za čoveka koji je ludo zaljubljen u kćerku najboljeg prijatelja i zaslužujem li ljubav dvostruko mlađe devojke. Moralne dileme sve više me dovode do osećaja krivice, prebacujem sebi, potajno molim Boga da mi oprosti grehe i da mi pomogne da usrećim Maju.

Ipak, sve to nestane kao mehur od sapunice kada nam se usne spoje u žudnom, vrelom poljupcu, kada osetim kako Maja treperi u mom zagrljaju… tada zaboravljam stvarnost svakodnevice i postajem najsrećniji čovek na svetu. Život je ionako kratak i treba li da se odreknem ove jedine sreće?