Duda Alapača: „Tisuća gore, tisuća dole“
Kupio sam auto, izjavio je pre neke dve nedelje moj muž. Hajde da siđeš da te provozam, rekao je svečano. Šta me imaš vozati, molim te, vozaćemo se kad krenemo na more, odmahnula sam rukom. Kakva si ti to žena, upitao je. Kakva sam…? Pa to… ni da pitaš kakav je, koliki je, koje je boje… Dobro, evo, koje je boje..? Crvene. Baš lepo, rekoh i nastavih da peglam. Mislim, stvarno ne umem da se oduševljavam takvim stvarima. Auto k’o auto, šta sad tu ima da se priča… Je li dobar? Siguran? Jeste. Hoće li nas odvesti do mora i nazad? Hoće. Je l’ ima dobre kočnice?
Piše: Duda Alapača
Ima. Super. Završena priča, što se mene tiče. I bila bi, da pre nedelju dana nije došao i isto tako mi saopštio da je svoj super-lepi crveni Vladomobil –upravo prodao. Čekaj… kako to misliš – prodao? Pa nema ni nedelju dana kako si ga kupio?! Što ga prodade, čoveče..?! Nije mi nešto legao. Kako molim? Nije mi legao. Tvrd mu volan, nema servo… A kako ćemo sad na more? Smislićemo nešto, reče. Bolje bi ti bilo da smisliš to nešto što pre, jer ja sam pisala odmor od prvog i nema šanse da ga pomerim zato što tebi auto nije legao. I šta tu ima uopšte da legne… Auto k’o auto. Kresni, ubaci u prvu, daj gas i vozi. Nije to baš tako, Dudo, pobuni se moj muž. Dobro, sve i da nije, moglo je da sačeka posle odmora. I, ako smem da pitam, koliko nas je tačno koštalo to tvoje prilagođavanje? Mislim, ne mora tačno, tisuća gore, tisuća dolje…? Kako to misliš, upita. Ne pravi se lud. Pitam te – koliko smo u kanalu…? Dvesta evra, manje-više, reče. Manje ili više, upitah. Dvestasedamdeset, reče. Super. Ono, sad baš ne znamo šta ćemo od para, pa dvestasedamdeset evra gore dole – nije ni važno. Nemoj slučajno da si mi brojao kafe dole na plaži, jes’ čuo, Rokfeleru…?
Svi imamo svoje prioritete, reče Gaga. Ti to njega braniš…? Ne branim, samo kažem. Prioritete, veliš…? A kako to, Dragana, da mi nemamo svoje prioritete…? Mislim – mogla bih sad i ja da kažem – znaš, eto, meni su prioritet nove cipele, ili bunda, eto kad već idemo u tu Grčku da se i ja jednom kao žena počastim, da imam šta da krijem na carini, a ne – on menja kola k’o čarape, a ja štrecam dal’ će da mi nađu onih pet litara maslinovog ulja ispod sedišta. Ja da kućim, a on da raskući…Pa jel’ pošteno, ajd’ sad, reci..?
Stvarno si baksuz, reče Gaga. Pa kupio je kola, nije te raskućio, aman! Uostalom, kupio je bolja kola, sigurnija, da budete bezbedni na putu, da vam bude udobno. Uostalom, znaš da to voli, pa neka ga… Ide li ti po kafanama, ne ide. Kocka li, ne kocka. Ne pije, ne juri žene, pa pusti ga, šta si sela čoveku na grbaču zbog jednog običnog auta… Jel’ tako…? Tako je, reče Gaga uvređeno. Koliko ti je dao para da ga braniš…? Mislim, ne mora tačno, tisuća gore, tisuća dolje…?
Članak se nastavlja posle reklama
Siđi da te provozam krug, reče Vlada. Neću, šta me imaš vozati, ne znam šta ću pre, nismo se spakovali, ne znam gde mi je levo, a on bi da me voza… Pa siđi, majka mu stara, bar da vidiš kakav je. Hoće li te to baš mnogo mnogo usrećiti, upitah. Hoće. Mnogo. Dobro, rekoh i iščupah onaj gajtan iz struje.
Izvol’te, madam Dudo, reče i otvori mi suvozačka vrata. Svetlo se upali. On sede i sav se nekako napiri, ponosan na svoju novu igračku, šta li… I, kako ti se čini, upita. Lep je. Lep je..? To je sve…? Lep…? Pa šta drugo da ti kažem, meni je svaki isti. Da, al’ vidi… ima servo, i priključak za mp3, i… vidi, ima svetla ispod sedišta… menjaju boju… Šta će mi svetla ispod sedišta koja menjaju boju…? Pa ne znam… kad se sagneš da tražiš nešto pa da vidiš…
To mi baš i ne zvuči kao neki argument, rekoh. Dobro, brate mili, reče Vlada, ima svetla ispod sedišta da nam naprave ugođaj. Ugođaj, ponovih i pokušah da nas zamislim na nekom putu, napolju mesečina a nama unutra svetla menjaju boju – žuta, plava, ljubičasta, zelena… Sori, matori, ne ložim se na svetla. Beba je otkinula od sreće kad sam joj pokazao, reče. Super, al’ ne zaboravi da Beba ima dvanaest godina. Kakav si baksuz od žene, primeti moj muž. A vidi… ima i tempomat. Bolje bi bilo da ima bankomat, rekoh al’ se moj muž ne dade omesti. Lepo izađemo na autoput, reče, namestim ga na stodva’est, skinem nogu s gasa i on sam ide. Sam ide…? Ne dopada mi se to što “sam ide“. Ako sam ide, može sam i da stane, a ako sam stane, šta će biti s nama…? Ne mrači, Dubravka, svega ti… vidi kako ima lepu masku. Možeš da digneš noge. I sedište se spušta skroz do dole… Šta me gledaš, šta sam sad loše rekao…? Dođi gepek da ti pokažem… Bože, Vladimire, šta me briga za gepek, sto me poslova kod kuće čeka…
Vidi kakav je, reče i otvori gepek… Jel’ lep…? Velik…? Jeste, Vlado, lep je i velik. Tebe je baš teško obradovati, reče Vlada i napravi facu. Pa dobro, šta se imam gepeku radovati, nećeš me valjda u gepeku voziti…? Znam, ali mogla bi da pokažeš tračak entuzijazma… Pokazaću ti tračak entuzijazma kad mi doneseš onaj suncobran iz podruma, i kad se setiš gde smo ostavili dušeke od prošle godine i kad mi pomogneš da očistim frižider i otopim zamrzivač i operem sve ono što si mi dan pred put skrkao u korpu za veš i kad okupaš dete i napraviš nam sendviče za put i zaliješ cveće i odneseš Milanki ključ i kad središ celu kuću da me ne čeka lom kad se vratim…! E onda možda i uspem da pokažem taj tračak entuzijazma, rekoh i krenuh ka ulazu. On ostade da se divi svojoj novoj igračkici.
Članak se nastavlja posle reklama
Članak se nastavlja posle reklama
Krenusmo pred zoru. Kako izađosmo na autoput, tako majstor uključi tempomat. Pogledah ga tako da momentalno vrati nogu na papučicu. Posle nekih pola sata, ukluči ona disko-svetla. Opet ga pogledah. Što ne spavaš, upita. Ne spava mi se. Spava ti se, znam da ti se spava ali ne možeš da iskuliraš i da odmoriš k’o žena, nego neeee – ona je kontrol frik koji mora da isprati sve, svako preticanje, svako prekoračenje brzine, sve… Ne može čovek ni da vozi normalno, pored tebe…! Čoveče, rekoh, mislim da je policija ispred nas. Mislim da ćeš upravo morati da se zaustaviš. Mislim da ćemo platiti kaznu zbog tvog glupog tempomata a da ni naplatnu rampu nismo prošli.
Vlada se zaustavi. Dobro jutro, reče policajac. Kuda tako brzo…? Na more. Na more…? Pa neće more nigde pobeći, reče. Vlada sleže ramenima. Napustite vozilo. Moj muž posluša.
Koliko, upitah kad se vratio. Šta koliko…? Šta ti meni “šta koliko“…? Koliko nas je koštala ova probna vožnja…? Čega, nastavi da se pravi lud. Krvnih zrnaca, eto čega! Koliko si platio kaznu…? Mislim ne mora tačno, tisuća gore, tisuća dolje, Vladimire. Govori…! Prekoračenje brzine, plus nisam imao trokut, prva pomoć mi ostala u onom autu, stade da nabraja moj muž. Stani, prekidoh ga. Bolje da ne znam. Neka ostane na tome, više-manje. I izađi iz kola. Što, Dudo, šta ti je…? Izađi iz kola, Vladimire. Odavde ja vozim.