Duda Alapača: Rutina i drugi otrovi
Kažu, cijanid je najjači otrov na svetu. Posle njega, strihinin. Ubija momentalno. Nemaju pojma. Rutina… Rutina je najjači otrov. Smrtonosna čak i u malim dozama. Nakon nekog vemena, parališe sve vitalne funkcije i svede te na biljku. Na vegetaciju. Počinje neprimetno. Prikrade se, svakog jutra kada sat zazvoni u šest i trideset.
Ne čekaš da odzvoni do kraja. Uzimaš žutu šerpicu na čijem se dnu kamenac već dobro nahvatao i sipaš vodu.
Autor teksta: Duda Alapača
Uključuješ najmanju ringlu na trojku. Ideš do kupatila. Pereš zube. Umivaš se. Radiš stvari koje ljudi rade po navici čim ustanu. Pogledaš se u ogledalo. Skineš sat, majicu u kojoj si spavala. Staneš na vagu. Uzdahneš. Siđeš s vage. Ogrneš debeli bade mantil i vratiš se u kuhinju. Oblačenje ostavljaš za kasnije. Zakuvavaš kafu. Uzimaš svoju omiljenu šolju. Umesto šećera stavljaš natren, jer vaga ne prašta one dve krofne od sinoć.
Polako spuštaš šolju na sto, da ne probudiš nikoga. Petnaest do sedam je. U sedam će ustati. Trošiš to svoje vreme na ćutanje. Gledaš u zid. Kačiš se na vajfaj. Proveravaš fejs. Dva zahteva za prijateljstvo od muškaraca sa stranog govornog područja koje ne poznaješ. Tri lajka na tvoj nedavni status. Fotografija od pretprošle jeseni koja te podseća da vreme prolazi. Osamnaest objava koje ne želiš da vidiš. Nijedan propušten poziv. Odavno te niko ne zove između deset i šest i trideset. Onaj koji te je nekada zvao noću, sada spava u susednoj sobi. Leži na leđima i ujednačeno diše. Ima dvadeset godina više nego kad ste se upoznali. I dvadeset kila više. Ne smeta ti. Navikla si. Voliš ga.
Gledaš u svoja stopala. Žuljeve na domalom prstu. Vene koje se pomaljaju ispod nogavica. Guraš stopala u papuče. Hladno je. Nisu počeli da greju. Veš se suši nasred dnevne sobe. Mokre jorganske navlake prebacuješ preko vrata. Jesen je. Ne izlazi ti se napolje. Ne oblači ti se. Ne šminka ti se. Ostala bi tu, na trosedu, ušuškana i s toplom šoljom kafe celu večnost. Ali ne možeš.
Za pet minuta, oglasiće se alarm. On će ustati i otići u kupatilo. Zadržaće se predugo, kao i svaki put kad ti se žuri. U međuvremenu ćeš otići do kuhinje, uzeti žutu šerpicu i ponovo usuti vodu. Uključiti na trojku. Spustiti šolju s kafom na šank. Izaći će u sedam i deset. Kao deficitarnu valutu, razmenićete po jedno škrto dobro jutro u prolazu. Nisi baš pričljiva ujutro. Mama, šta da obučem…? Šta god hoćeš, reći ćeš. Ali mamaaaaa, ne znam šta da obučem, sve mi je malo, negodovaće. Otići ćeš u sobu, otvoriti ormar i nasumice izvući dve stvari. To mi se ne slaže, reći će. Požuri, inače ćemo zakasniti, reći ćeš i izaći iz sobe.
Članak se nastavlja posle reklama
U sedam i petnaest ući ćeš u kupatilo. Puder, olovka za obrve, rumenilo, ruž. Ista boja svaki dan. Isti uvežbani pokreti. Deodorans. Parfem. Prebacićeš torbu preko ramena, ključeve i izaći iz kuće. Vidimo se večeras, dobacićeš s vrata. Prekorećeš se jer si opet zaboravila da ga poljubiš. U reklamama za kafu se uvek ljube pre nego što izađu iz kuće. U reklamama žene imaju čistu kosu. Tvoja je vezana u rep već treći dan.
Pozvaćeš lift. Pogledati se u ogledalo. Detetu popraviti kragnu i izvući kapuljaču. Odvešćeš je do škole. Posmatrati u retrovizoru njeno lepo lice načeto pubertetom. Zaustavićeš se ispred škole i upaliti sva četiri. Daćeš joj pare za užinu. Zauzvrat, poljubiće te sa zadnjeg sedišta i istrčati iz auta. Sačekaćeš da pređe ulicu a onda ćeš produžiti dalje.
Dok čekaš da se upali zeleno, proverićeš telefon. Mejlove. Poruke. Premotati u glavi sve ono što treba da uradiš tog dana. Kružićeš u potrazi za parkingom. Ući u kancelariju. Odložiti mantil na vešalicu. Sešćeš, upaliti računar i ukucati pasvord. Pročitati mejlove. Popiti kafu. Oko podneva ručati. Raditi do pet i petnaest i potom ponovo sesti u auto. Ponovo proći istim ulicama. Ponovo stati ispred škole i sačekati da se pojavi u retrovizoru. Svratićeš u radnju rešena da kupiš samo “ono najosnovnije“. Pola sata kasnije, natovarena kesama, čekaćeš onaj isti lift. Kopaćeš po torbi da nađeš ključ. Nikada nije tu kada ti treba.
Članak se nastavlja posle reklama
Ući ćeš u kuću. Spustiti kese. Izvaditi čiste sudove iz mašine. Staviti prljave. Sipati sredstvo za pranje. Pritisnuti dugme. Stavićeš veš u mašinu. Pokupiti suve jorganske navlake s vrata i odložiti na mesto. Iseckaćeš luk, krompir, šargarepu i meso. Dodati začine. Postaviti sto. Kasnim, napisaće ti u poruci. Večerajte bez mene. Vratićeš treći tanjir na policu. Ne volim paprikaš, reći će dete. Moraš da jedeš inače nećeš porasti. Mama, ja sam već porasla, kazaće. Ustaće da ti pokaže svih svojih metar i šezdeset. Svejedno, ponovićeš, moraš da pojedeš nešto kuvano. Nezainteresovano će brljati kašikom po tanjiru. Posle večere ćeš skloniti sudove, skinuti šminku i naneti hidrantnu kremu na lice. Spremi knjige za sutra, reći ćeš, poljubiti je za laku noć i leći u krevet. Zaključaj vrata kad dođeš, napisaćeš mu u poruci.
Nateraćeš se da misliš na nešto lepo. Na vikend van grada. Na Maltu. Maj. Na njegovu ruku na tvom kolenu dok se vozite nekuda. Na more, masline, bosa stopala u pesku. Procvale oleandre koji promiču pored puta. Sladoled koji se sliva niz hrskavi kornet. Zatvorićeš oči. A onda će zazvoniti ponovo. Šest i trideset. Nećeš sačekati da odzvoni do kraja. Uzećeš žutu šerpicu i usuti vodu. Uključićeš najmanju ringlu na trojku i otići u kupatilo. Ko si ti, upitaćeš onu u ogledalu. Ja sam rutina, reći će. A ti..?
Članak se nastavlja posle reklama