Duda Alapača: Mama ausvajs

Moja mama je rado viđen gost u mojoj kući. Moja mama ima rezervne ključeve od mog stana. Mojoj mami ne treba pozivno pismo ni ausvajs da dođe kad god poželi. Ali je ipak nisam očekivala u deset uveče. Mama, otkud ti, upitala sam. Otkud ja – kod rođenog deteta, rekla je. Dobro, majka, nisam tako mislila, nego – otkud ti u ova doba…? Bila u prolazu pa svratila, odgovori Milanka ironično. Posvađala sam se s onim tvojim ocem, eto otkud ja! Hoćeš li me pustiti unutra ili da stojim ispred k’o siroče…?

Otvorih vrata. Mama uđe. Vlada ustade u čudu (i u gaćama). Dobro veče, zete, reče Milanka ne spuštajući pogled. Zbog mene ne moraš da ustaješ, nisam ti ja razredna, dodade. On ipak nastavi da stoji. Ja stadoh da sevam očima u pravcu onih istih gaća. On, naravno, nikako da skonta. Pobogu, Vlado, obuci se, rekoh na kraju i oterah ga u spavaću.
Pa šta to bi, mama, upitah. Bi šta bi, reče ona. Ja se tamo ne vraćam! Uvredio me, povredio… Kako to misliš – povredio, upitah i stadoh da je zagledam. Tata te nikad ne bi uda… Ma nije me udario, Dudo, povredio me, ponovi ona. Povredio me kao ženu, kao čoveka, kao ljudsko biće… Pa šta je uradio…? Otišao na fudbal, reče mama. Otišao na fudbal…? I ti si, zato što ti je muž otišao na fudbal, rešila da odeš od kuće…? Pa to je baš zrelo, mama, nema govora. Otišao je na fudbal na našu četrdeset i treću godišnjicu braka, reče Milanka i ošinu me pogledom tako da je zabolelo. I najavio da će posle toga da svrati s Borom na pivo.

Godišnjica, ponovih. Jeste, godišnjica, danas, hvala ti što si se setila da nazoveš i da čestitaš… Mamaaaa… izvini… zaboravila sam, stadoh da se branim. Jeste, svi ste vi zaboravili Milanku. A kad zagusti, onda sam vam dobra, onda vam valjam, i tebi da pričuvam dete i da popeglam i da skuvam, i njemu kad ga šta boli da vodam po doktorima i trčim po upute i da masiram i privijam obloge, al’ kad se treba setiti godišnjice ili daleko bilo, rođendana, on ode na fudbal a ti se ućutiš. Ne ljuti se, mama, molim te, evo… evo, srećna ti godišnjica, rekoh i ugrizoh se za jezik istog trenutka. Baš mi je srećna, reče Milanka i uzdahnu.

Mama, niste jedini koji prolaze kroz to. Svi parovi imaju problema u braku. Dudo, prekide me. Mi nismo par. Nakon tolikih godina ljudi prestaju da bivaju par, postaju jedno. A mi, umesto da se “ujedinimo“, mi sve dalji i dalji. Ja u klin, on u ploču. Svađamo se oko stvari oko kojih se nikada nismo svađali. Kao da traži razloga da me izbegava, samo gleda kako da klisne iz kuće… Radite li štagod zajedno, upitah. Kako to misliš, pogleda me zbunjeno. Pa, ne znam, imate li nešto što radite skupa, u paru..? Milanka se zamisli. Radimo, reče na kraju. Ja se poradovah. Svađamo se, zajedno, u paru. Jel’ se to računa…? Ne računa, mama. Idemo nekad zajedno i na pijacu, reče, al’ ni to više nije k’o nekada. Sad ide što mora, a nekad je svuda išao sa mnom. Šta bi ti uradila da si na mom mestu, ispali Milanka pitanje za milion dolara.

Znaš kako se kaže, mama – morate da zapalite staru vatru. Kada sam ja pokušavala da osvežim svoj brak, mi smo, recimo, češće izlazili. Obilazili smo mesta koja smo nekada voleli. Rado, reče mama, ali naših mesta odavno više nema. Porušili ih, izgradili zgrade, tržne centre… A i tvoj otac ne voli da šeta. Sa mnom ne može ni koraka da pruži, bole ga kolena, kaže, a kad treba da trči na fudbalu, onda mu nije ništa. Znaš li da sam jutros ustala u šest, pa otišla na pijacu, pa kupila sir, kajmak, kore, znam da voli gibanicu, a ne sme, zbog holesterola, al’ računam – pa nije ni ta godišnjica svaki dan, sme nekad i da se prekrši, danas nek’ jede, a od sutra će da pazi… Stavila ja u rernu, zovem ga da vidim gde je, kad će kući… Kaže, neće skoro. Ja kažem, slušaj me dobro, ako ne dođeš za petnaest minuta, ja idem od kuće. On kaže “ništa te ne čujem, krči mi nešto“. Mislim se, e tek će da ti krči… I tako, spakujem se pa preko vrata.
Mudar potez, mama, nema šta.

Onako baš, kako da kažem – promišljen. Al’ dobro, šta je – tu je. Raskomoti se, eno ti Bebin krevet, ona može s nama, pusti da prenoći pa ćemo sutra pričati. Jutro je pametnije od večeri. I nemoj da mi se sekiraš i da ne spavaš celu noć, jesi čula..? Znaš da će to sve biti dobro. Uostalom, kod nas nema šanse da ostaneš, vidiš da imamo manjak stambenog prostora i bez tebe, pokušah da se našalim. Idi, idi da legneš, reče mama, ti sutra raniš, a ja ću se već snaći. Ostavi mi ako ima šta da se opegla, kad sam već tu, da ne sedim dokona.
I tako, legosmo. U neko doba nešto zalomata. Ustadoh i zatekoh je kako se obuva u hodniku. Ipak ga voli, pomislih. A i takva je moja Milanka, ne može ona dugo da bude ljuta. Duša od žene. A biće da je i tata u međuvremenu zvao, molio da se vrati.

Jesam ti rekla da ćete se pomiriti, rekoh sva važna. Ona me pogleda. Pomiriti..? Ko je rekao da smo se pomirili…? Ja sam mislila…obuvaš se, ideš kući… Obuvam se, dete moje, jer ne znam jesam li isključila rernu…! Teško meni, ako se kuća zapali…! A ti, šta si se udrvenila tu, uzimaj ključeve od kola i polazi! Neću valjda peške u ova doba…?! Evo, mama, evo, samo da navučem jaknu… E lude li žene, nastavi Milanka da nabraja, sama za sebe… Sećam se da sam upalila na dvestadva’est, pa posle smanjila na sto osamdeset, da mi ne priplane…a dal’ sam isključila – ne znam, pa da me ubiješ… Platiće mi za ovo, samo da dođem kući… Što on da plati, mama, pa nije tata kriv… Šta kažeš to…!? Da nije tata… Osetih njen pogled na sebi. Nisam ništa rekla, ispravih se. Nego šta je nego je kriv, reče Milanka. I smanji malo taj gas, ista si onaj tvoj otac!

Duda Alapača: Bivša gospođo draga