Na terapiji: Tvoj neko

Šetaju dve prijateljice predivnom šumom u jesenje popodne. Jedna od njih kaže: “Eh, baš je divno ovde, još samo da je pored mene “neko”…”. Druga prijateljica, s razlogom, pomalo povređena kaže: “ A, šta ja sam ja ovde?”, iako tačno zna šta je mislila njena solo prijateljica.

Piše: Lidija Ćulibrk, glavna i odgovorna urednica magazina „Lepota i zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

I ova nastavlja priču o trenutku, o ovde i sada, o zahvalnosti. Sve to jeste na mestu dok ne kaže: “A kako bi bilo kreiraš život tako da ti nije potreban niko?”. Ona je naravno na višem nivou duhovnog razvoja i u superiornoj poziciji da može da prihvata stvari kakve jesu ili da ih učini da budu onakve kakvima ih ona priželjkuje. Ili se takvom prikazuje. Priča joj o samodovoljnosti, o tome da vezivanja i raskidanja koja se stalno ponavljaju postaju besmisleno iskustvo, o ljubavi prema sebi. Prijateljica, šta će, ćuti, snuždena. Pitanje je sad da li je ona nezahvalna jer joj šuma i lep dan nisu dovoljni ili je pak ova druga nadobudni savetnik i jurišnik u trci za visokim duhovnim idealima?

Važno je podsetiti se da ljudska bića, pored toga što imaju potrebu za vazduhom, vodom, hranom, skloništem, ljudima i samorealizacijom – kada te potrebe zadovolje imaju i potrebu za bliskošću. Tako kaže klasična psihologija. E, sad da li su se vremena toliko promenila, pa to više nije tačno – ne verujem.

Dakle, ljudi imaju potrebu za emotivnim vezivanjem. Ukoliko tu potrebu dugo potiskuju i ništa ne preduzimaju povodom nje, to će najverovatnije rezultirati negativnim posledicama.

Oni će biti imati manje ispunjen život, biće potišteni i melanholični, verovatno će oboleti od neke hronične bolesti i umreće ranije od onih koji žive u paru. Pitate se da li se emotivna vezanost može zameniti nečim drugim?

Putovanjima? Lepim stvarima? Decom? Poslovnim uspehom? Na kratke staze može. a na duge staze ne može – izuzev ako odlučite da postanete monah koji ljubav daje i dobija od Boga. . Jer, takav je čovek, takva je ljudska priroda. Novorođenčad se hrane i podižu da bi odrasli i osamostalili se uz to dobijaju, manje ili više adekvatno ispoljenu, ljubav roditelja. Iz tog prvobitnog konteksta gde se postajanje čovekom vezuje za ljubav, bliskost i intimnost sa roditeljima, i dan danas opstaje potreba za ljubavlju svakog zdravog ljudskog bića. Bez obzira da li ono ima 17 ili 117 godina.