Duda Alapača: Treba znati stati

Kad bolje razmislim, ceo dan je počeo naopako.

Prvo, ujutro uopšte nisam čula sat. Kad sam se probudila, bilo je već sedam i petnaest i skočila sam iz kreveta kao oparena. Gde su mi čarape, šta da obučem, Bebo budi se, zakasnićemo u školu…mama, boli me grlo…daj da vidim… nije ništa, ideš u školu…ali mamaaa… Mislim, nije baš da su ta naša jutra nešto mnogo planskija ni kad ustanem na vreme, ali ovog puta nisam imala vremena ni da popijem kafu, ni da se našminkam, ni ništa – samo torbu na rame i preko vrata. Kod kola mi je rekla da je zaboravila likovno, pa sam je i tu čekala, a sat je otkucavao – tik, tak, tik, tak… kao i ona tempirana bomba u mom stomaku, otprilike. Iskuliraj Dudo, pomislila sam, sve će biti dobro.

Kad sam je konačno ostavila ispred škole, stigla me je gužva u saobraćaju, ona ista glupava gužva koju bih izbegla da sam krenula samo deset minuta ranije. Ali nisam. Pa sam onda tu guslala dobrih četrdesetpet minuta do posla. A tamo – parkinga ni na vidiku, tako da sam uletela u kancelariju u devet nula nula. U devet nula nula – sačekalo me jedanaest mejlova od kojih je barem sedam bilo hitno-hitno, dok sam na one ostale morala da odgovorim u roku od odmah.

U deset su me pozvali iz škole da mi kažu kako se Beba žali da je boli glava i da dođem po nju. Pozvala sam Vladu u nadi da će moći da me odmeni, ali po pravilu – bio je nedostupan. Ok, šta ću, sednem u kola pa po dete. Opet gužva, samo u suprotnom pravcu. Pokupim je iz škole, vidim – jeste vruća, zine – vidim, krajnici se sastavili. Je li ti knjižica tu, pitam je. Kaže, nije mama. Rekla si mi da je ne nosim sa sobom, da je ne izgubim. Jesam, tako je, ali sada bih tako volela da me nekada i ne poslušaš. Ništa, vratimo se kući – ma ne moš naći knjižicu pa da si bog. Sve sam prevrnula, i fioke s dokumentima, i moje torbe, jednu, drugu, treću…

Duda Alapača: A šta je u horoskopu?

Mama, seti se Beba u neko doba, knjižica je kod tate, kad me je vodio kod zubara. Sednem, pozovem muža, a već me sto voda obliva. Sreća, javi se. Tu se ispreskačemo na pasja kola, onako brzinski, zašto ne vraća stvari na svoje mesto, zašto nije dostupan kad ga zovem, zašto me nije probudio jutros kad mi je zvonio sat i tako redom.
Uglavnom, stiže on s knjižicom za nekih sat vremena, ja Bebu za ruku pa u dom zdravlja. Tamo – kao da je smak sveta, sačuvaj bože – je li ostao iko zdrav na ovom svetu. Predam knjižicu, šta ću, čekaćemo. Kaže – vaša doktorica radila pre podne.

Pa dobro i šta ćemo sad? Pa kaže, dođite sutra. Dovedem ja Bebu do šaltera, kažem “Bebo, zini“. Ukazaše se dva dobro zagnojena krajnika. Jel s ovim da dođem sutra, upitam. Bi joj neprijatno. Kaže, sačekajte da pitam doktora da vidim dal’ može nekako da vas pogleda. I tako, dok smo čekali da nas doktor pogleda, stiže mi poruka od mame, kaže – pukla cev. Kakva cev? Radijatorska. Pa jel poplavilo? Pa malo, po dnevnoj sobi i trpezariji i kuhinji. I sasvim malo po kupatilu. Dobra moja mama, pomislih – nema nikakvog talenta za paniku. A vi gde ste? Ma evo u domu zdravlja. Šta ćete tamo? Zato što smo zdravi mama! Šta misliš šta ćemo u domu zdravlja? Ma nije strašno, samo joj malo crveno grlo. Kako to rekoh, tako se Beba nakašlja kao najgori tuberan. Moram da idem mama, mislim da su nas upravo prozvali.

I tako, dobismo sve kako sleduje, po kratkom postupku, bez vađenja krvi, bez brisa – antibiotik i da skidamo temperaturu pa za tri dana na kontrolu. Dobro, de, šta je tu je… Uzmem onaj recept pa u apoteku, pa kući. Taman krenuh da joj dam lek, vidim – nema mi ga u torbi. Setim se da mi je ostao u kolima. Izađem iz stana, kad ono – lift ne radi. Ajde šta da radim, stepenicama ću. I tako mahnita kakva sam sapletem se između prvog i prizemlja i prostrem koliko sam duga. Ustanem, kao nije mi ništa. Krenem dalje, vidim – noga boli kako stanem na nju. Dogeljam ja nekako do kuće, zavrnem nogavicu – imam šta i da vidim, naduo se zglob taman k’o teniska loptica. I boli. Pulsira. Ma svica u mozak, eto.
Sednem, dignem onu nogu na fotelju, mislim se – e neka vala baš, Dudo. Samo trčiš od jutros, ko bez glave… I ne samo od jutros, nego nedeljama, mesecima već… Sve ti moraš, sve ti hoćeš, na sto strana… e pa ne može, darling.

Duda Alapača: Mama ausvajs

Dobro je da je noga, da nije šta drugo. Kad čovek ne zna da uspori k’o čovek, život uvek nađe načina da ga natera da povuče ručnu. Treba znati stati. Zaustaviti taj glupi taksimetar koji nas samo tera da jurimo. Imala si sreću, zaustavila si se na najbolji mogući način. Tebe je zaustavila noga. Ništa u poređenju s onim šta sve ljude danas zaustavlja. Mogao te je zaustaviti automobil iz suprotnog pravca, ili autobus ili kakva teža, gora boleština.

Jesi krenula, upita mama. Nisam. I neću. Ne mogu. Što? Pala sam. Kako? Izletela mi noga niz stepenik. Pa jel’ polavilo? Pa malo, rekoh. Ništa strašno mama, samo oko zgloba, već sutra će to sve biti kako valja. Možeš li na nogu? Mogu…,pomalo. Dobro moje dete, reče mama, sad mi je žao što te nisam naučila da lažeš bolje. Imaš li burove obloge u kući? Burove – šta…? Ništa. Ne mrdaj i ne pokušavaj da se osloniš na tu nogu. Stižem.

I tako, mama dođe, umota mi nogu u neke krpe, uključi mašinu veša, skuva ručak i uradi s Bebom domaći. Eto, ne moram sve ja. I ne moram sve odmah. Možda ja jesam pala, ali kad bolje razmislim, ovaj dan na kraju i nije tako loše ispao.

Duda Alapača: Bivša gospođo draga