Duda Alapača: Celofan baka
Uđem pre neki dan kod Bebe u sobu, da malo raskrčim onaj lom, kad imam šta i da vidim. Iza kreveta sve sami omoti od čokolada i čipseva. Pitam je otkud to, nakon sve moje priče da smanji slatkiše i te gluposti, kaže – kupila mi baka. Pa jeste, ona njegova materešina vazda mi tera kontru. Ja u klin, ona u ploču! Kaže – nije mi, mama, ta baka kupila. Nego koja? Baka-baka. Milanka. Moja mama? Aha, klimnu glavom. Al’ mi rekla da ti ne kažem. Jel’ tako? Tako.
Super, pomislim, ja ovamo jurim organski spanać i neprskane jabuke, onaj livadski med plaćam suvim zlatom – ne bi’ li se kolko tolko zdravije hranili, ne pohujem, ne mastim, ne pržim, sve strogo na maslinovom ulju spremam, a ona, mustra bečka – kupuje čokolade. I to, velike, one od trista grama, s lešnicima..?! Super, mama, nema šta. Baš me onako podržavaš. I to još da ne znam.
Ne dade mi đavo mira, sutra odem kod nje.
Dobro, bre mama, što mi detetu kupuješ čokolade, pitam je. Ona me pogleda onako u čudu i podiže obrve.
Kako, zašto, Dubravka? A kome ću ako neću njoj…? Uostalom, mora dete nekad nešto i slatko da pojede.
Znam, mama, ali nekad i nešto a ne trista grama čokolade s lešnikom – odjednom.
Lešnici su zdravi, reče Milanka.
Čokolada nije, rekoh.
Što, šta joj fali?
Fali joj to što sam joj ja majka i što ja gledam da joj ograničim slatkiše i što mi radiš iza leđa.
To je moja unuka i ja imam pravo da radim šta mi je volja, frknu Milanka uvređeno.
E pa vidiš, mama, možda je to tvoja unuka ali je i moje dete i valjda se i ja tu nešto pitam. Vas dve, bogami, ko da ste se urotile protiv mene…?
Dobila je peticu, nastavi mama. Morala sam da je nagradim, zaslužila je.
Dobro mama, rekoh, može li ta nagrada drugi put da bude sa malo manje šećera? Molim te…?
A po čemu će onda dete da me pamti…? – upita Milanka i skide naočare.
Stvarno, po čemu se bake pamte…? Po tome što ti uzmu dete, razmaze ga, dozvole mu sve ono što sopstvenoj deci nikada nisu dozvoljavale, kupe mu šta želi i vrate ti ga kući, pa se ti onda nasadi na trepavice dok povratiš i ono malo s mukom stečenog roditeljskog autoriteta. Jeste, kupuju i što treba i što ne treba, ugađaju, njihovi su pokloni uvek najlepši i najveći, ne žale ni para ni truda da ugode svojim unucima i sve u svemu – nisu ni nalik na one roditelje koje pamtimo. Sreća pa su penzije male, inače bih imala dvanaest papagaja, tri žirafe i jedno pešes’ klavira u kući do sada.
A što meni nikada nisi dala da jedem čokolade, upitah je. Što si krila one bombonjere što gosti donesu? Što si me terala da nosim sve one ružne stvari koje mi se nisu dopadale? Što mi nisi pričala priče za laku noć, nego mi samo zatvoriš vrata i ugasiš svetlo…? Sećaš se, mama, baš je tako bilo… I što sam uvek morala da ti vratim sav kusur…? I zašto mi nikad nisi plela kikice, a njoj pleteš..? I mojim lutkama nisi šila haljinice, nisi imala vremena, morala si da radiš, morala si ovo-ono…
Članak se nastavlja posle reklama
Zašto ti ne smeta kad ona napravi lom, a ja sam morala da sedim mirno k’o da sam zalepljena za onu stolicu..? Zašto si s njom tako opuštena..? Sa mnom nikada nisi bila. Mene si vaspitala, nju prevaspitavaš. Što si mene terala da idem u osam u krevet a s njom igraš tablića do mrkle noći? Što meni nisi kupovala šećernu vunu? Što me nikada nisi vodila u park, na ringišpil, u šetnju…? Zašto meni nisi pekla palačinke u deset uveče? Zašto ona može da doručkuje šta god poželi, a ja sam svako jutro morala da jedem jedno te isto. Džema i hleba, džema i hleba, svaki bogovetni dan – džema i hleba…?! Zašto mene nikada nisi stavila u krilo pa me naučila da pletem, heklam, vezem, radim bilo šta..? Zašto nisi bila tako super zabavna kada sam ja bila mala…?
Zašto, skoči Milanka. – Hoćeš stvarno da znaš zašto…? Zato što ti si imala baku! Eto zato!